Пише: Теодора Станковић
Једног тмурног јесењег дана Рим је задесила ненадана олуја. Услед невремена сви летови на локалном аеродрому били су до даљег отказани. Путници су своје летове одлагали за наредне дане или су покушавали да од службеника добију детаљније информације. И како то обично бива, случај је спојио четири интересантне личности у оближњем бару: господина Ј. и госпођуХ. из Италије и госпођу Ј. и господина Х. из Србије. Можете замислити њихово изненађење када су схватили да им је свима лепота језика блиска срцу! Како би прекратили време које су имали да проведу чекајући, договорили су се да свако исприча понешто о себи.
Први је причу започео господин Ј. из Италије: „Ја ћу се први представити. Мене у Италији зову И.Лунга (дугачко и). Моје порекло је веома, веома старо, а данас сам у свом језику практично странац. Некада давно помагао сам у писању страних речи и речи грчког и латинског порекла. Све до прошлог века служио сам да означим полуконсонанте и обично сам стајао на почетку речи или између других вокала (jeri – јуче, fornajo – пекар). Помагао сам и у творби множине именица (studio – studj – учење, vizio – vizj – порок). Нажалост, данас ме се сете тек у писању одређених личних имена (Ојеtti, Jovine, Jacobini). Нешто чешће ме користе у речима енглеског порекла, тада ме изговарају као меко dz: jazz – џез, jet – џет, jeep – џип). Но мој блиски рођак, слово и, скоро сасвим ме је заменио (jungla – giungla – џунгла).“
Након тренутка паузе, огласила се госпођа Ј. из Србије: „Моја судбина је донекле слична Твојој. Ја представљам мост између два самогласника. Понекад се заиста осећам као да ме нико не примеђује, као да нисам дама. С те стране Те разумем. Ипак, мој положај је бољи јер ме увек има између самогласника: и-а (митологија), и-е (дијета) и и-у (миленијум). Такође постојим између два и када сам део основе (кутија – кутији) и у компаративу придева (сигурнији). Међутим, никад ме нема између самогласника и-о, осим ако нисам део основе (камион, змија – змијом). Нема мени у групама вокала када је слово ина другом месту (каиш, неимар).“
Док су господин и госпођа Ј. размењивали погледе разумевања, зачуо се други глас, и госпођа Х. из Италије је проговорила: „Слушајући вас двоје, човек не зна да л’ да плаче или да се смеје од муке. Мене у Италији зову Ака и заузимам осмо место у италијанској абецеди. Саслушајте сада моју судбину. Мене нико никада не изговара! Шта кажете на то? Моје постојање је сведено на чисто графичку сврху, а мој најважнији задатак је да будем део диграма ch и gh (два слова која чине један глас), којима се изговарају гласови к и г испред вокала е и и (poche – малобројне, ghindare – дизати). Има ме у првом, другом и трећем лицу једнине и трећем лицу множине глагола имати (ho, hai, ha, hanno), као и у узвицима (ah, ohi). Моја велика жалост је што ме нико никада не изговара. Понекад се питам да ли заиста постојим у овом језичком свету…“
Слушајући ову тужну причу, јавио се и господин Х. из Србије, са жељом да утеши свог новог пријатеља: „Шта бих Вам рекао осим да послушате мене, па ћемо потом узајамно да се тешимо. Видећете да можда нисте толико усамљени у својој тузи. И моје име се често губи или се замењује другим гласовима. Још увек ме има у речима хлеб, схватити, у глаголским облицима говорах(аорист), хтела бих(потенцијал). Но више ме нема у речима сат (сахат), наудити (нахудити). Понегде ме има у дублетима ајвар – хајвар, амајлија – хамајлија, али заиста веома ретко. Некада сам се прилично љутио и на српско слово ј, које ме је избацило и заменило у речима аждаја, промаја, али сам се ипак мало смирио јер сам у речима снаха, кухиња ја задржао предност.“
У причи време брзо прође, па су и наши јунаци били веома изненађени када су видели да већ цела три сата другују. Олуја је у међувремену прошла, а четворо нових пријатеља упутило се свако ка свом излазу. И можда ипак није тек пуки случај уредио да из аеродомског бара, руку под руку, тог дана изађу г. Ј. и гђа Ј., а потом и г. Х. и гђа Х.
