„МРАК“

0
Давид Албахари

Пише: Немања Ђорђевић

Волим када је наслов романа садржан у само једној речи. Нешто ме у томе фасцинира – вероватно чињеница да је писац успео своје целокупно дело сабити у само једну чудесну реч. То, наравно, не мора ништа да значи, и никако не може унапред одредити квалитет саме књиге.

Ипак, када ме неки такав роман одушеви, често ухватим себе како анализирам ту издвојену, маркирану реч на предњим корицама, дивећи се њеној снази.Мрак је управо такав роман – чаробан, велики и страшан колико и сама реч од које позајмљује име.

Временски, роман обрађује период од десетак година. Његова садашњост одиграва се у Канади, крајем прошлог века, где главни лик – замишљен над својим животом –  пише причу о истом. У том писању он се враћа у блиску прошлост и преиспитује постуке који су га довели у безизлазну ситуацију. На том путу срећемо његове пријатеље и непријатеље, упознајемо дух ондашњег времена.

„Из њега је нешто зрачило, то хоћу да кажем, иако ни тада ни сада нисам умео да одредим шта је избијало и одкале је долазило. Да је хтео да се бави политиком (што сам му и рекао), могао је да организује своју странку и сигурно му не би зафалило следбеника. Странке су тада ницале као печурке после кише, а већина је, будући да су их водили људи из којих није ништа исијавало, била унапред осуђена на пропаст. Славка то није занимало. Они хоће, сматрао је, да започну нови свет а још нису окончали онај стари, што се противи редоследу ствари који постји у природи. Политика је неприродна појава, узвраћао сам, не знам шта си друго очекивао.

Албахари на вешт начин, кроз живот и дело свог јунака, осликава стање нашег друштвa тог доба. Он кроз његове идеје, слабости и недоумице покушава да утврди како је једна заједница запала у апатију, и зашто нија успела, или боље реченожелела да се ухвати у коштац с мрачним тензијама политичких пропаганди. Мрак непосредно доноси причу о југословенској трагедији 90-их година, али то чини на неубичајен начин. Овај роман није историјска читанка, те се стога не труди да неку страну осуди, одн. оправда. Овде се говори о распаду једног друштва, пре свега на моралном плану. Албахари преиспитује какву улогу су одиграле одређене личности из света књижевности и уметности у распаду бивше земље, бацајући тако ново светло на те немиле догађаје. Све то изнето је кроз један интерeсантан стил писања, који често претвара роман у прави психолошки трилер.

„Беч ме је у први мах преварио, засенио божићним украсима који су га претварали у светлуцави колач од марципана. Тада сам још читао нашу штампу и гушио се у отрову текстова који никакав слаткиш није могао да ублажи. Једног јутра, тек што сам се удаљио од новинског киоска, опколила ме је група младића, истргла ми Политику из руку, исцепала је и угазила у снег који је нападао претходне ноћи. Урадили су то ћутке, потом је један од њих уперио кажипрст у мене и онда превукао њиме преко свог врата. Никада тако јасно нисам видео нечији прст.

С друге стране, ово је роман о обнављању једног старог пријатељства и једној забрањеној љубави која ће то пријатељство пореметити. Ово је прича о покушају да се бекством реше животне недоумице, али и о спознаји дасами од себе побећи не можемо. Како интересантном причом и необичним ликовима, Албахаријев роман ништа мање не плени стилом и начином на који вам се писац својим умећем у приповведању увачи под кожу.

„Изгледа да сам нешто научио; изгледа да у писању ипак постоји моћ у коју сам све време тако постојано сумњао; изгледа да је Давор Милош био у праву када је говорио да стрепи од писаца зато што се боји сила којима располажу, чак и онда када то не знају; изгледа да ипак постоје речи које могу да подаре живот, доделе смрт или окончају свет. Зато ћу рећи само то да је Метка имала лице у које човек, када га види, одмах жели да се претвори. Нисам сигуран да је то опис, али зашто не би био? Ништа се на том лицу није издвајало, а ипак је сваки његов део, сам за себе, чинио беспрекорну целину. Не говорим о савршености; говорим о складу. И то је, ваљда, опис. Нека лица су збир делова, али Меткино лице је било скуп целина.

Четрнаест година је прошло од како је Мрак угледао светлост дана у књижарама. Данас, осим што смо за исто толико година старији, чини се да се мало тога променило. Ми се као друштво још увек налазимо у некаквој тами, невољни да јој се супротставимо. Као да седимо у позоришту у којем је представа одавно завршена, оковани страшним мраком што се разлеже с бине. Потребан нам је нови комад, нови глумци, нова публика. Потребна нам је промена. Овај роман не може уместо нас променити стварност, али нам може помоћи да преиспитамо своје поступке и другачије сагледамо прошлост.

А тако ћемо, засигурно, бити корак ближи светлу.

Коментари

коментара