Највећа мистерија у историји светске књижевности, која је и данас предмет бројних проучавања, тиче се ауторства Шекспирових дела. Бројна истраживања су покушала да докажу да Вил из Стратфорда, како неки тумачи зову Вилијема Шекспира, није могао да напише комплексна дела какве су драме попут Хамлета, Краља Лира и Магбета. Проблем ауторства велика је загонетка којом се као детективи баве бројни књижевни тумачи, налазећи многе аргументе који говоре у прилог томе да Шекспир није био прави аутор тих драма, али не дају довољно доказа о томе ко јесте. Занимљива мистерија постоји и у српској књижевној историји, а тиче се једног од највећих српских писаца, али и верских вођа – Петра Петровића Његоша.
Иако је најширој читалачкој публици познат искључиво као писац епског спева Горски вијенац, а нешто ужој и као аутор религиозно-филозофског спева Луча микрокозма и драме Лажни цар Шћепан Мали, Његош је успешно писао и поезију. Филозофске и религиозне теме својих песама реализовао је углавном посредством космолошких, митолошких и историјских мотива. Ипак, најпознатија Његошева песма је она која о религиозном осећању говори помоћу мотива еротске љубави – Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека. Већ на први поглед, читаоцу ће пажњу привући њен двоструки наслов. Управо он крије мистерију која прати Његошеву песму.
Аутограф песме, тј. оригинални Његошев рукопис с двоструким насловом, објављен је тек 1956. године, преко сто година по његовој смрти. Пре тога песма је објављена 1913. године према препису Ј. П. Коваљевског и имала је само један наслов – Ноћ скупља вијека. Коваљевски је препис песме направио непосредно после Његошеве смрти, када је међу његовим списима нашао и коначни облик песме. Његов препис је у потпуности веран рукопису, осим у наслову. Јавило се питање да ли би преписивач направио тако груб превид и изоставио чак четири речи из наслова песме Парис-и-Хелена-или, или је пак реч о томе да је у рукопису неко вршио намерне корекције.
На самом аутографу јасно се види да је наслов накнадно дописан, уочљиво различитим рукописом, а делови песме који су писани у првом лицу, прецртани су и пребачени у треће лице. Све ово указује на то да је неко желео да одвоји љубавно-еротски садржај песме од личности владике, а из истог разлога вероватно је и сâм Његош држао песму необјављеном. Одатле закључујемо да су Његошеви сродници или поштоваоци, који су по његовој смрти пронашли ову песму, извршили корекције како би једну еротизовану песму потпуно одвојили од личности уваженог владике. Како су то учинили? Додавањем другог наслова, Парис и Хелена, упутили су на то да песма говори о сусрету Париса и Хелене, тројанског принца и спартанске принцезе, због чије је забрањене љубави избио Тројански рат, а не о самом аутору. С истим циљем песнички исказ у првом лицу промењен је у треће лице. Покушај да се минималним променама замагли смисао песме ипак није успео. Остало је уверење да Његош овом песмом даје интимну исповест о властитом еротском искуству са женом, што на нивоу куриозитета даје овој песми посебно место у целом владичином опусу.
Као што Његош није смео да буде доведен у везу с темом секса, чак ни оног с мистичким смислом – какав је опеван у песми Ноћ скупља вијека, тако се и данас занемарују Његошеви специфични религиозни концепти, који се значајно удаљавају од хришћанских догми и у својим најбољим деловима потпуно подривају хришћанска учења.
Уместо жеље да се разуме један од највећих српских мислилаца, инсистира се данас на истицању његовог православља (иако се о томе може полемисати) и српства, чиме се своди и занемарује цела величина Његошеве мисли и уметности. Банализовање иде до размера да Црногорци Његоша преводе на црногорски језик, отимајући се тако са српском књижевношћу око једне формалне одлике Његошевог дела, али и даље у широком луку заобилазећи суштину.
