На питање да ли смо богати као држава и као нација претпостављам да би одговор био једногласан. Нисмо! Ипак, то зависи и од перспективе из које вреднујемо богатство. Нећемо се претварати да новац, некретнине и друга материјална добра нису богатство и да не носе собом утицај и моћ. Али нису једино што вреди, зар не? Нисмо ли богати у неким другим, можда мање опипљивим, интелектуалинијим и духовнијим стварима? Нисмо ли језички богати? Остаје само да одлучимо шта нас чини заиста богатима.
Узмимо само једну област лексике српског језика и упоредимо је с другим језицима (ја ћу то овде учинити с италијанским, јер га најбоље познајем). Кренимо од најближе породице. Њу чине отац, мајка, брат и сестра, а у мало ширем смислу и баба и деда. Италијански језик такође поседује посебну реч за сваког од ових сродника: padre (отац), madre (мајка), fratello (брат), sorella (сестра), nonno (деда), nonna (баба). Ипак, чим се одвојимо од најближе родбине, наше породице се гранају у безброј рођака. Сестре наших родитеља су нам тетке, њихови мужеви су нам тече. Мајчина браћа су нам ујаци, а уз њих обавезно иду и ујне, док су с очеве стране то стричеви и стрине. Код Италијана ова дистинкција не постоји. Сваки мушки сродник наших родитеља је zio, а женски zia. А да ли су то ујаци, тече, стрине или тетке, процените сами уколико вам је то битно. Италијанском језику изгледа да није, а нама? То што свакој особи с којом смо крвно повезани (а ту спадају и оне особе које су емотивно и законски повезане с нашим сродницима) дајемо посебан и јединствен назив говори о томе како схватамо породицу и важност породичних веза.
Оно што увек представља камен спотицања у конверзацији о породици с Италијанима су (али не само с њима, зар не?) браћа и сестре. Било да су нам рођени, или деца наших тетака, ујака и стричева, сви су нам они браћа и сестре. Италијански језик ово не разуме. Брат и сестра су само од истих родитеља, све остале смешта у исти лакесички кош и сви су cugini (што би одговарало нашој речи широког значења ̶ „рођаци”).
То свакако није крај. Ако се упустимо у мало дубљу анализу, видећемо да имамо називе и за братову жену ̶ снајка, сестриног мужа ̶ зет, женину сестру ̶ свастика, жениног брата ̶ шурак, мужевог брата ̶ девер, мужеву сестру ̶ заова. Толико смо прецизни у класификацији родбинских односа да се у Срба мужеви двају сестара називају пашенозима, док жене двојице браће једна другу зову јетрвом. Овакав комплексан а занимљив однос чланова уже и шире родбине тежак је и неразумљив Италијану, који за сваки од прегршт горенаведених назива користи реч cognato за мушки, а cognata за женски род. Ова једноставна и мала упоредна лексичка анализа подсећа нас да јесмо језички и породично богата земља, иако све више модерна, ипак патријархална, она у којој се свакоме члану породице зна место које му припада.
И шта све ово значи? Да ли само чувамо остатке традиције у разгранатој мрежи родбинских назива или и даље имамо осећај за чување породичне традиције и веза? Да ли смо можда и ми почели толико да се модернизујемо да заборављамо колико смо богати на овај материјално непрактичан начин? Хоћемо ли подлећи, нажалост свеприсутном, језичком уопштавању, па ће и нама сви, једноставно, постати „рођаци”? Не знам… Ипак, тешко ми је да замислим нашу Србију у којој жена не зна да јој је мужев брат девер!
На крају, завршимо ову колумну у нади да све ово значи да, упркос друштвеним и животним приликама, већ вековима ипак знамо једно: да волимо и ценимо ближњег свог!
