Махање рукама и немушти језик

Пише: Тања Милановић

У земљи у којој живим постоје два краја – ‘неспојива’. На једном крају је плус, на другом минус. Кажу да је права уметност, у земљи у којој живим, саставити ова два краја. А, видите, сви су уметници. Нико не зна тајну вештину састављања краја с крајем у земљи у којој живим.
Земља у којој живим је мала. Земља у којој живим је велика. Земља у којој живим је контрадикторна. Људи често имају потребу да стану на нечију страну. Неутралних нема. Једни нападају, други (се) бране. Па ипак, људи су непогрешиво неподељени само око једне ствари – хумора. Нигде на свету нећете пронаћи људе као што су овде. 
Овде се људи деле још и на оне који машу рукама и на оне који машу папирима. То су једине две ствари којима машемо. Деле се још и на оне који имају пријатеље и на оне који имају своје људе. У земљи у којој живим именица ‘интерес’ у свим својим значењима постала је популарна тек протеклих неколико десетина година (а језик којим говорим није од јуче). Данас сви знају шта је то – и без речника.
Занимљиво је да ниједан стандардни речник мога језика не бележи тако живописне речи, пуне једнозначности, које готово сви користимо у свакодневној комуникацији. То су речи због којих лингвисти жмуре. Зато је и тешко, баш због тих речи, овде разликовати људе по професијама. И странцима је тешко да науче српски језик зато што он има два лица: оно у учионици и оно на улици. 
У земљи у којој живим људи, нарочито у пословној комуникацији, много користе синониме. Тако ћете често чути за новац да је хартија од вредности. Зачудо, људи у ‘углађеним’ ситуацијама никада неће рећи ‘паре’ уместо ‘новац’. Овде се то сматра непристојним, без обзира на то што ја, као лингвиста, мислим да је добро ‘дај шта даш’. Таква су времена.

У земљи у којој живим сви људи знају шта је еуфемизам. Нарочито на телевизији. Тако никад неће рећи да је ‘цркô бус’, да се ‘покварио’ аутобус, да једино овде аутобуси пркосе сили равнотеже и да возе нагнути на једну страну, него ће рећи ‘дошло је до неочекиваног престанка рада мотора превозног средства’. У земљи у којој живим људи често не зову ствари правим именом. У томе је тајна.
Овде је најраспрострањенији језик рукама. Сви га разумеју. Од људи ћете највише сазнати о нечему само ако будете слушали оно што прећуте. 
У земљи у којој живим све је добро.

Коментари

коментара