У једном од претходних текстова говорили смо о томе како се неке речи у говору погрешно употребљавају, тј. како људи често користе речи за које не знају шта заиста значе. Тако смо поменули како су луцидни људи постали луди, те како (ваљда због тога) у Србији ништа више није солидно. И овога пута осврнућемо се на неке честе грешке, од којих сам неке опажао у разговорима с познаницима.
Десило се недавно да је колегиница, бесна због односа Управе факултета према студентима, казала како је веома резигнирана због свега што се дешава. То је, међутим, било погрешно. Човек кога је обузео бес, који се буни и негодује због нечега је револтиран. Насупрот томе, резигниран је онај који се мири са судбином и прихвата ствари онакве какве јесу. Везу између ова два стања показала нам је новија српска историја – иза сваког, незадовољством изазваног револта (побуне), долазио је период резигнације, јер се у Србији, упркос жељи за променама и критици постојећих система, годинама уназад мало тога суштински мењало.
Иако студенти сваке године покушавају да протестима укажу на проблеме у високошколском образовању, ипак многи од њих неправилно изговарају (и пишу) протествовати уместо протестовати. Међу речима које се често погрешно изговарају треба поменути и бадминтон, рекреативни спорт и олимпијску дисциплину сличну тенису. Неретко се може чути како га људи „крсте” у багминтон или бадмингтон. Многи су примери речи у којима се нека слова немарно изостављају. Тако многи говоре: деликвент уместо делинквент, маршута уместо маршрута, рајфешлус и рајфершлус уместо рајсфершлус, комадант уместо командант итд. Иако ове грешке некоме делују безазлено, једно једино изостављено, додато или измењено слово често потпуно мења смисао реченице. Иван Клајн у својој књизи И филозофи су луди даје примере могућих штампарских грешака, од којих неке могу да буду и врло ,,безобразне”. Покушајте да замените само једно слово у следећим примерима: ,,дуго јецање”, ,,држим кратке курсеве”, ,,сељак је отишао на њиву да сеје”’. И пробајте да се после тога не насмејете.
Шта су санкције – то нажалост врло добро знамо у пракси. Међутим, значење ове речи је двојако: санкција јесте казнена и прислина економска и војна мера, али је и потврда неког закона. Одатле глагол санкционисати значи потврдити и одобрити, али не и казнити, како се данас често употребљава.
Када се каже да је неко критичан, мисли се најчешће да има веома строге критеријуме и увек негативне коментаре (Наш професор је веома критичан.) Исто тако, овим придевом се погрешно казује да се неко или нешто налази у лошем стању (колегиница која ради у једној школи казала је: Тај ученик ми је посебно критичан.). Међутим, треба знати да придев критичан и именица критика, од које је настао, имају другачије значење. Критика, наиме, није увек нешто негативно и осуђујуће. Овај појам упућује на (пр)оцену неког уметничког или научног дела и јавног деловања, тј. разликовање онога што је добро и ваљано од онога што је рђаво и слабо. Критика, дакле, може да буде и позитивна и негативна. Људска осетљивост на оцене довела је до схватања критике као нечега што је искључиво негативно, можда и зато што су многи који су у позицији да критикују друге спремнији да виде недостатке и слабије стране нечијег рада, а да оно што је нарочито добро узимају као нешто што се подразумева. Придев критичан с једне стране означава оно што се односи на критику (Наш професор књижевности је веома критичан – наш професор критички приступа нашим писменим саставима, али та критика није само негативна), али, он има још једно значење: одлучујући, судбоносан, пресудан. Тако, на пример, критичан период за учење страног језика није лош и проблематичан период, већ одлучујући и пресудан за успех (према неким психилошким истраживањима, након критичног узраста страни језик се јако тешко или потпуно безуспешно усваја). У том смислу, ученик из горњег примера никако не може да буде критичан – критично може да буде његово учење, и то искључиво у значењу одлучујуће (за његов успех).
Чини се да критични период Србије за усвајање стандарда, критеријума и учење друштвене одговорности и толеранције пролази без посебног напретка. Или је за тај наук већ касно?!
