Тешко нама ако је тачна изрека: Реци ми шта читаш, па ћу ти рећи ко си! Ко још чита Еп о Гилгамешу, Еурипида, Бокача, Дантеа, Расина, Стеријину поезију и да не набрајам даље – уморили бисте се и ви и ја! Када сте последњи, или да не питам – први пут, из библиотеке позајмили Балзака, Толстоја, Сервантеса, књигу поезије Ђуре Јакшића, а да то није било намењено школској обради лектире? На огласним таблама библиотека у које сам улазила последњих година постављени су спискови најчитанијих књига и писаца за текући месец или за текућу годину. На сваком од њих, у самоме врху, били су добитници актуелних награда: Нобелове или НИН-ове награде. Иза њих следе имена попут Паула Коеља, Антонија де Мелоа, Скота Пека, Софи Кинселе и многих других. Савремени читалац воли актуелности, то му се не може замерити. Но где су Његош, Ђура, Лаза, Пушкин, Ман, Пруст, Хамсун и толики великани светске литературе? Где су на страницама дневника читања сви они на које нас је основношколско, средњошколско, а неке и високошколско образовање упућивало као на „највеће“, „узорне“, „незаобилазне“? Распитујући се о читалачким навикама савременог читаоца у Србији, дошла сам до закључка да ће ово бити столеће великих открића јавних тајни српског џет-сета и период доминације романа лика грабљивице као и читаве галерије ликова девојака из краја. Један нови друштвени тип је већ ушао у литературу: спонзоруша и купохоличарка битку бију за превласт! Биографије славних служе као узор-дела аутобиографија њихових мање славних пријатеља. Међутим, још је Балзак рекао да не треба кривити огледало ако је слика ружна!
Данас је Бранко незанимљив ђацима, а за читање и разумевање Његошеве Луче микрокозме као да је потребна виша сила. Ја бих волела да грешим у тврдњи да су Стерија и Момчило Настасијевић у читалачком смислу данас скрајнути писци, при чему изузимам перцепцију поменутих писаца у научним књижевним круговима. Али ме читалачка реалност демантује! И након што сам одлучила да саму себе оповргнем у острашћеном уверењу да последње године у српској литератури ништа значајно нису донеле, у матичној библиотеци сам потражила неке од класика прошлогодишње и овогодишње домаће литературе (гротеска је намерна!). Нема слободног примерка! Библиотекарка каже да може да ме стави на листу чекања, ако желим, али и да те исте књиге могу купити на неком од киоска и то по веома симболичној цени. Захвалим или захвалим се (закључите сами), па се упутим ка оближњој трафици. Али – нестало! Продавачица ми каже да је просто разграбљено! Нема везе, ионако издавачи спремају нову туру! Сваке недеље нових 50.000 примерака! Имате – каже – уз данашње издање дневних новина поезију Лазе Костића… Сачекајте тренутак… Да, имамо и Стерију и Змаја и Настасијевића… то није „ишло“. Остало још од прошлог месеца. Ма не, ко то још чита! – одбијем ја. Чекам ја свој примерак. Али се у тренутку предомислим ─ Добро, дајте ми Настасијевића, ипак! Да се подсетим вредности старих док се не уверим у ове нове!