Пише: Павле Ћосић
Транскрипција је код нас из више разлога представљала поприличан проблем. Прво, зато што аутентични српски језик – који се пише ћирилицом – по правилу транскрибује све стране речи, по чему наравно није једини на свету (најближи примери су нам грчки и руски). Друго, зато што је српскохрватски, барем у време кад је официјелно постојао, дозвољавао више решења за транскрипцију. Уколико се писало латиницом, речи су се могле транскрибовати у потпуности. Друго решење је било да се ниједна реч (укључујући ту и страна имена, наравно, ако се пишу латиницом у оригиналу) не транскрибују уопште. Треће решење, које је такође било дозвољено, јесте да се реч напише транскрибована, а у загради или фусноти наведе оригинал. Ово треће решење и данас је исправно у српском, поготово ако је текст ћирилични.
Много проблема се јавља у вези с транскрипцијом, међу којима су највећи они који везују за српски веома далеке језике по сродности, као што су далекоисточни језици, афрички или језици америчких Индијанаца. Но та тема је толико опширна да не би могла да стане у ову форму.
Нас овде пре свега занима позамашна полемика везана за италијански глас који се код нас по правилу транскрибује као ч. Тај глас није идентичан ономе како га изговарају Хрвати у највећим деловима Хрватске (Далмација, Истра, Кордун, Загорје, Славонија, Барања, Сријем…) и деловима Босне и Херцеговине, нарочито у Западној Херцеговини. Упркос томе што лингвисти, међу којима предњачи Иван Клајн (који је за ово питање више него меродаван будући да је једнако стручњак и за италијански и за српски), заговарају тезу да је тај глас тачно негде између српског ч и ћ, он то очигледно није. Срби га више чују као ћ него као ч. Додуше, у питању су нијансе, али изнијансираност између ова два гласа за оне који их не разликују ионако је прилично мала и у свом основном облику.
Треба рећи да говорници хрватског језика у тим деловима у говору не разликују ч и ћ, баш као ни Италијани, те да је та дистнинкција у хрватском без сумње настала под утицајем српског и реформама Вука Караџића, које су радо прихватили припадници Илирског покрета. Та дистинкција поготово је остала уврежена присуством српске мањине у Хрватској, која је махом задржала разлику у говору између ова два гласа. За Бошњаке у Босни и Херцеговини разлика између ч и ћ такође не постоји, с тим што је изговор тог међугласа много ближи изговору ћ него ч. Тако га бар чују Срби из Србије и Босне и Херцеговине, док хрватско не доживљавају баш у толикој мери као ћ. Понекад је, претпоставимо да се ради и о разним дијалектима хрватског или индивидуалном изговору, ближи српском ч.
Отуд заправо долази и дилема у транскрипцији овог гласа – у томе што већину италијанских позајмљеница српски прима (или је примао) преко хрватског. Већина Хрвата тај глас између ч и ћ, а у даљем тексту бисмо га могли обележавати као c (ciao), пише као ч, за разлику од гласова џ и ђ које Хрвати исто највећим делом не разликују у говору, обележавају као ђ. Изговор овог гласа који је такође истоветан италијанском гласу који је нешто између наших џ и ђ можемо обележавати као d (Giovanni). Да конфузија буде већа, Хрвати у огромном броју случајева, осим ако се не ради о неким одавно усвојеним речима, италијанизме не транскрибују. Тако је дошло до парадокса да најпре српскохрватски, а затим и српски правопис италијанско d усвоји као ђ, а италијанско c као ч. То није само парадоксално него и нелогично.
Међутим, пошто је ову нелогичност после толико деценија доследне примене практично немогуће исправити, политичким разбијањем српскохрватског доспели смо у сасвим безизлазну ситуацију. Наиме, хрватски српском више није толики посредник у примању италијанских речи па је самим тим, нарочито млађим генерацијама, прилично несхватљиво да се неке речи у којима они чују ћ пишу са ч. Једна од тих речи је омиљен начин припреме италијанске кафе КАПУЧИНО. Тако се пише по важећем Правопису због наведеног правила, упркос томе што безмало сви говорници српског то зову КАПУЋИНО. И не само да зову, него и пишу тако.
Не треба заборавити да је одавно у овој транскрипцији дозвољен један изузетак од правила, а то је писање неформалног поздрава ЋАО. Имајући то у виду, можда бисмо некако успели да се изборимо и за капућино, али тиме проблем ни изблиза не би био решен јер би се врата нелогичности још више отворила, јер шта ћемо са одавно прихваћеним италијанским именима типа Бокачо, Да Винчи, Беатриче, Веспучи, Пучини и слично, док италијанска имена новијег датума усвајамо са ћ: Ал Паћино, Антонио Ноћерино, па чак и Пјаћенcа – италијански град за који се код нас у ширим круговима чуло тек пласманом у Серију А клуба из тог града. Тако и Роберто Манћини, али зато композитор Хенри Манчини. Jело карпачо код нас се транскрибује као карпаћо, а оно је названо по сликару Карпачу – који се одувек тако транскрибовао. Да ни овде нема правила, сведочи нам чињениcа да Монику зовемо Белучи, а не Белући, да „гучи“ није „гући“, а ни „долче и габана“ „долће и габана“. Калчо, а не калћо. Зашто? Нема објашњења. Исто тако и Франческо Тоти. Но и иначе је приметно да се ћ уместо ч чешће јавља између два самогласника него кад је у додиру с неким сонантом, као у поменутом имену Франческо. Ово „вероватно“ још више замагљује проблематику, а да магла буде гушћа, скоро исти проблеми јављају се у транскрипцији шпанског (начос или наћос?).
Другим речима, овај текст не нуди никаква решења јер их аутор и не назире, али служи томе да скрене пажњу и евентуално неким будућим генерацијама отвори могућност да изађу на крај са овим питањем, које, истини за вољу, није толико важно, али кад је језик у питању, варнице севају и око неважних питања.
Ипак, некакво утопијско решење можда постоји. Будући да се Правопис и говорни језик по овом питању никако не слажу, а правило није могуће извести, можда прибећи старом добром трику којег су се досетили још први наши граматичари и филолози – дублет! Било које италијанско и шпанско c, по сопственом нахођењу или вољи, свако може писати како хоће, са ч или ћ.
Шта Правопис каже да је правилно, прочитајте:
