Често ћете чути од људи како кажу да су престали да броје дане и године. Жене најчешће желе да забораве колико имају година, али, нажалост, те године никако не заборављају њих. Па ипак, старо је правило: не питајте даму за године! Просечан становник наших простора желео би да заборави последњу деценију прошлог века и целину успомене на овај период, који је носио многе негативне појаве и оставио бројне неразрешиве последице. На прагу сваке наредне године као да свака нада престаје да има смисла; сетимо се натписа који је Данте Алигијери „ставио“ на свој пакао („Божанствена комедија“): „Оставите сваку наду, ви који улазите.“
Па ипак, човек је осетио потребу да мери време. Мерење времена било је у вези с променама које су се дешавале у природи. Смењивање дана и ноћи и топлих и хладних периода условили су настанак првих временских одредница: дана, месеца и године. Реч дан има у основи стари корен „ди” – светао, а присутан је у многим језицима – од латинског до енглеског (dies, односно day). Из овог корена видимо да је основно значење речи „дан” супротно значењу речи „ноћ”, али је с временом стекао и шире значење и постао одредница за период од 24 часа. Неки језици имају посебну реч за дан као период од 24 часа, а посебну за дан као „светли” део тог периода. Занимљиво је да је и српски језик познавао некада ту дистнкцију: реч „ред“ некада је означавала период од 24 часа, али је она ишчезла из употребе. Корен речи месец гласи „ме“ – мера. У неким језицима је изразита коренска сродност ове две речи („месец” и „мерење”), па одатле видимо да је основно значење речи „месец“ било „онај који мери”. Њиме се мерило време од једног до другог младог месеца или „уштапа“. Реч година означавала је првобитно једно годишње доба (лето), а с временом је значење проширено на период од 12 месеци. Остаци таквог коришћења ове речи виде се у српском језику у честој употреби речи лето у значењу године.
Занимљиво је и порекло речи минута и секунда (равноправни су и облици „минут” и „секунд”). Назив „минута” има у основи латински израз pars minuta, који значи „мали део“ и односи се на део сата. Још мањи део сата, тј. шездесети део минуте назван је pars minuta secunda, који значи „други по реду мањи део”. Овакви описни називи били су непрактични за употребу, па су од целих израза остале само речи: „минута” и „секунда”. Од истог корена као секунда, настала је у српском језику и реч секундаран. Ова реч означава да је неко или нешто друго по значају, другоразредно, споредно и погрешно ју је употребљавати у значењу „тренутан”, „који се дешава у секунди“.
Назив већине дана у седмици је јасан: недеља – не дела се (недељу је за нерадни дан прогласио још римски император Хадријан у другом веку); понедељак – долази после недеље, среда – на средини је седмице, четвртак и петак – четврти и пети дан. А шта је с уторком и суботом?! Уторак, четвртак и петак означавају редни број тих дана у седмици. У разумевању ће нам помоћи руски језик. „Други” се на руском каже ,,втарој”, а уторак „вторник”. И у српском језику су постојале ове речи, а када је дошло до историјске гласовне промене гласа в у глас у, уместо поменутог назива добили смо назив „уторник“, односно „уторак“. За разлику од уторка, субота није наша реч. Она је у српски језик доспела из хебрејског језика (sabathum), одакле је стигла преко Грка (сабатон) и то у значењу „дан за одмор”, као и недеља.
Србија је и у том смислу феномен: ако радите код приватника, нерадна субота је мисаона именица, а нерадна недеља ствар среће; ако пак радите у државној администрацији, онда вам је сваки дан – нерадан.
