Пише: Павле Ћосић
Пре тачно две седмице у недељном броју угледне„Политике“ објављен је додатак као „Тема недеље“ под називом „Како (не) чувамо српски језик“. На две стране.
Прво, ова заграда у насловима – која је постала тако помодна осамдесетих и деведесетих и сачувала се до данас, увек нам оставља питање: „Како се овај наслов чита?“ Да ли са тим „не“ или без њега? Замислите да у вестима на телевизији или некој научној емисији водитељ добије овај наслов. Морао би да каже овако: „Тема недеље: како, па онда оно „не“ у загради, чувамо српски језик. Затим би морао да направи малу паузу, па да – како би ико схватио о чему се ради, поентира: „Знате, као они наслови у новинама, може и једно и друго, и како чувамо и како не чувамо српски језик.“ На страну овај проблем, него шта то уопште значи? Да ли то да уредник нема никакав став о томе да ли чувамо или не чувамо или хоће да каже да неки текстови у том додатку чувају, а други не чувају језик?
Шта год да је уредник мислио (неко би овде у истом стилу написао уредник/ца мислио/ла, још једну помодну небулозу), испоставило се да је тачно ово друго. У теми те недеље има текстова који чувају и оних који не чувају језик. Колико год тај додатак свеукупно био осредњи, да не кажемо аматерски, ипак је драгоцено штиво јер представља један злата вредан миш-маш текстова који се крећу од одличних преко просечних до очајних. Нећемо се бавити свим текстовима, заправо нећемо ниједним, али ће нам овај додатак послужити да се осврнемо на актуелна питања у језику, правопису и граматици, од којих смо се неких већ дотицали.
У тексту Бошка Ломовића „Лектор пред малим екраном“, који иначе спада у оне најбоље у овом додатку, као нека врста антрфилеа, убачена је табела ПРАВИЛНО-НЕПРАВИЛНО, коју сасвим сигурно није састављао сам Ломовић јер је у контрадикцији с његовим текстом. За почетак ћемо се позабавити овом табелом само на трен, јер смо је у ранијим текстовима већ највећим делом обрадили, а онда ћемо напокон указати на врло озбиљне правописне, граматичке и све остале језичке грешке које нико практично и не спомиње и чак влада уврежено мишљење да се уопште не ради о грешкама.
Ево списка неправилних израза из „Политике“: Јако пуно пута; Хвала пуно; У задње време; Ужасно важан гем; Стравично си отпевала; Ето, одмарам; Користим прилику; Значајним количинама; Још увек трају преговори; Овај оженио ону; Хвала испред колектива; Дупло мање; На половини полувремена; Ради се о предлогу; Отпочели са радом.
Од свега наведеног, једино је пример „Ето, одмарам“ неправилан и представља озбиљан граматички фаул, будући да глагол „одмарати“ мора да буде повратан*. Само је „одмарати се“ исправан облик, док се колоквијално „Идем да одморим“ с правом сматра неправилним. Ништа од осталог наведеног није неправилно. Неко се баш потрудио да наброји и на једно место стави скоро све највеће забуне и заблуде. Имамо на делу потпуно мешање језичких категорија као што су стил, правопис, граматика, семантика илексика. Будући да смо неке од ових заблуда већ објаснили, само да се осврнемо на оне које нисмо. „Ужасно важан гем“ и „Стравично си отпевала“ наравно да не могу бити грешке. Овде је реч о колоквијалном говору, жаргону. Као и у многим другим случајевима, можемо расправљати о добром или лошем стилу, нипошто о нечем неправилном. На делу је опет преношење значења. Оженити, мада дијалекатски и регионално, али свакако не погрешно, може да значи и удати. То потврђују и важећиПравопис и Речник Матице српске. „Дупло“ је исто што и „двоструко“, па самим тим и „упола“, те је инсистирање на изразу „упола мање“ обично терање мака на конац, а могло би се чак и расправљати о томе баш у редовима језичких чистунаца јер ту нешто логички штрчи, будући да упола по свим речницима значи „до неке мере“, „до половине“, „за половину“ па је онда „упола мање“ чист плеоназам. „Испред“ одвајкада, још од Вуковог речника па до данашњих дана означава заступање, представљање, синоним за „у име“, „уместо“ па ако је ово неправилно, мораћемо Андрића и Црњанског да прогласимо за неписмене. Примери из њихове прозе наводе се у Речнику САНУ. Остале примере из „Политике“ сувишно је и коментарисати јер не успевамо ни да назремо шта је неко у њима пронашао за неправилно и на који начин, да ли на нивоу правописа или граматике, или опет – стила.
Ипак, необично је занимљиво да се ни у свим овим текстовима не спомињу заиста врло озбиљне, а више него виталне, грешке које се понављају свакодневно и на телевизији и у новинама и у официјелном језику, предавањима, научним расправама и, наравно, као храму и оличењу неписмености – Скупштини Републике Србије.
Новине смо поменули, а знам врло поуздано да велика већина новинара „Политике“ ове новине зову новина. „Ово је одлична новина!“ рећи ће вам поносно скоро сваки новинар. И тако ће изаћи у новинама, упркос лекторима. „Новине“ је класичан пример за pluralia tantum у српском и нема другог облика. Ради се о граматичкој грешци.
Још већа граматичка грешка, на нивоу падежа, јавља се у свакодневном и неуништивом примеру „у вези нечега“ уместо „у вези с нечим“. Како се догодило да овај свесловенски израз тако дубоко забразди у тако озбиљну грешку баш у српском (наравно, и у босанском, а у хрватском нешто мање), није нам јасно. Чак и многи филолози рећи ће вам да ово није неправилно, а неправилно је да неправилније не може бити. Рећи „У вези ове теме“ подједнако је неправилно као рећи да је Ромео био у вези Јулије, уместо у вези са Јулијом. Генитив уместо инструментала с везником! Пробали смо да утврдимо узроке ове грешке и кад се први пут јавља. У писаном облику појављује се у медијима средином педесетих година прошлог века, а вероватно по аналогији на неки други израз, али не знамо који.
За крај овог текста, још једна грешка коју није тешко објаснити, али ипак је грешка у падежу: „Идем кући“је, наравно, исправно и у свакодневној је употреби. Мало је чудно како се у овом облику сачувао овај облик датива јер га је у свим осталим случајевима овде заменио акузатив. Ко би данас рекао „Идем цркви“? „Идем у цркву“, „Идем у биоскоп…, позориште, школу итд“. Због овог необичног облика дошло је до грешке да се на питање „Где си?“ одговара са „Кући сам“. У овом примеру нешто мање можемо да кривимо говорнике, али да је грешка у падежу, очигледно јесте. Нико неће погрешити и рећи „Позоришту сам“ или „Ивани сам“. Каже се „У позоришту сам“ и „Код Иване сам“. Узгред, због тога је мало натегнуто што нам нормативисти као правилан облик саветују облик „Код куће сам“, као да је кућа живо биће. Боље и сасвим правилно „У кући сам“, скоро да уопште није у употреби, барем не као одговор на горе постављено питање, али наравно да јесте у спонтаним реченицама око којих нас нико није терао да учимо шта је правилно а шта неправилно. На пример: „Читав дан сам провео у кући“. Додуше, проблем је што кућа може да означава и стамбени објекат супротстављен стану, хотелу, апартману и слично, а може да означава и дом, као заједнички назив за сва места живљења. Штета што у српском нису распрострањени западни изрази „Идем дома“ и „Дома сам“, која су оба правилна. Било би мање забуна и грешака.
* То није исто што и: Одмарам ноге.
