Пише: Ивана Скендеровић
Уметничке епохе примећујемо тек када се од њих историјски удаљимо. Тако сада знамо да антику смењује средњи век, њега хуманизам и ренесанса, па да се затим ређају барок, класицизам, просветитељство, романтизам, реализам и авангарда – наша данашња тема.
Авангарда се као културни, уметнички и друштвени правац, чак и покрет, јавља почетком 20. века. Захвата скоро целу Европу, али посебна упоришта су јој биле Италија и Русија. Ово је доба када уметност одбацује традицију, што се често и дешава приликом смењивања епоха. Ипак, авангарда је посебна, јер је њен прекид с прошлошћу дрзак, агресиван и радикалан. Авангардни уметници се залажу за рат као „хигијену света“, за рушење библиотека и музеја. Милитантни су и нови, опседнути индустријом, аутомобилима, брзином. Ова уметност је друштвено и политички активна и у спрези је с дешавањима у друштву, науци, политици.
Циљ уметника овог доба је да зачуди публику, да је шокира, да је остави без даха. Поезија је затворена, нејасна и неразумљива, слободно можемо рећи. Позориште се претвара у интеракцију гледалаца и глумаца, руши се структура романа. Полемике око вредности овакве уметности су биле неизбежне, и даље су. И опет је на нама, као и увек, да одлучимо да ли је ово оно што очекујемо од уметности? Да нас тргне, шокира? Или да нас умири? Да ли је уметност која је нова по свеку цену лепа? И мора ли она уопште бити лепа?
Упадамо ту и у појаву страха пред новим и непознатим. Сусрећемо се с питањем да ли је ново и необично увек негативно, само зато што нама није блиско. Сам назив авангарда означава нешто „испред свог времена“. Да ли је оно што је испред нашег времена одмах оцењујемо као негативно зато што нам је страно – не вреднујући га? Или пак хрлимо у сусрет новом, оригиналном – не вреднујући га?
Сама авангарда обухвата више праваца: футуризам, дадаизам, експресионизам, надреализам… Они су повезани, утапају се једни у друге, али и разилазе по становиштима естетике и поетике.
Ипак, футуризам заузима битно место у историји књижевности као правац чији је манифест објављен 1909, и који у две фазе, првој ударној и каснијој мирној, траје скоро до половине 20. века. Творац манифеста је италијански песник Филипо Томазо Маринети. У овом тексту прокламује футуризам као правац који расклања традиционалне вредности, а хрли агресији, науци, брзини… Каније је футуризам често довођен у везу с фашизмом због оваквих ставова. Уводи термин рarole in libertà – речи на слободи. То значи да књижевност треба да се подвргне једном новом таласу писања: речи су слободне, синтакса се разара, нема прилога, нема интерпункције, користе се нелични глаголски облици, инфинитив првенствено…
Пред собом имамо векове уметности. Имамо књижевност зарад подучавања, књижевност зарад књижевности, књижевност која буди нежне емоције, књижњвност која чуди… Ипак, поред свега тога, знамо ли да кажемо шта је књижевност, уметност уопште? Шта се од ње тражи? Када је она вредна, а када покушај недовољно вештих уметника?
