„Хит-мејкер” Јесењин

0

Да ли слушате класике српске и светске књижевности? Књижевност се пише, чита, говори, слуша, па и пева ‒ зашто да не! Сигурно је да сте готово сви чули фасцинантну руско-украјинску романсу Црне очи (у оригиналу Oчи чëрные), а да се притом нисте запитали ко је аутор стихова, када је песма настала, чијим су то црним очима стихови инспирисани. Неком ће се такви подаци чинити сасвим беспотребним, а некоме ће вануметничка чињеница употпунити уметнички доживљај. Често се о Црним очима мисли као о руској народној песми, која је с временом добила различите интерпретације ‒ било да је реч о извођењу француског шансоњера, руског оперског певача, америчке џез певачице (иначе, моја омиљена верзија). Песма је творевина једног од најзначајнијих украјинских стваралаца из периода романтичарске књижевности и нашој читалачкој публици мало познатог Еугена Павловича Гребeнке. Настала је 1843. године и инспирисана је сусретом с Маријом Васиљевном Ростенберг, будућом Гребeнкином супругом. Музику на песникове стихове је компоновао Немац Флориан Херман, а чувени руски оперски певач Фјодор Шаљапин je песму учинио познатом широм света. Шаљапин је и изменио оригинални текст додавши неке строфе. Тек да се не заборави да је оригинална верзија дело руског романтичарског песништва.

Многе песмe Јована Јовановића Змаја, на пример, ушле су у народ и певају се као народне. Не чуди што је поезија романтизма послужила као текстуална подлога музичких композиција савремене музике. Наш познати певач популарне музике Здравко Чолић је текстове за неке своје музичке композиције налазио управо у стиховима песника романтичара, и то класика српске књижевности ‒ Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. Популарни стихови Чолине песме Песмо моја заправо су стихови из познате Змајеве збирке Ђулићи (1864). Реч је о 47. ђулићу:

  

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја, замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, ‒

Познаће те, песмо, по мирису!

 

Познаће те да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће што не умеш каз′ти.

 

Песмо моја већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца што се силно љубе.

  

И стихови које је песник Бранко Радичевић посветио Мини Караџић Вукомановић, кћери Вука Стефановића Караџићa, у потпуности је преузео популарни певач, с тим што их је отпевао на ијекавици:

 

Певам дању, певам ноћу,

Певам, селе, што год оћу:

И што оћу, оно могу, само једно још не могу:

Да запевам гласовито,

Гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ звездице.

Кад си звезда, селе моја,

Да си међи звездицама,

Међу својим, селе моја,

Милим сестрицама.

 

Исти случај је и с Радичевићевом песмом Клетва, која у новокомпонованој музичкој варијанти носи наслов Ао ноно бјела:

                           

Зелена је трава,

Мома на њој спава,

Вијар ветар пирну,

У сукњу јој дирну,

Сукњица се шири

А ножица вири,

Ао ноно бела,

Вода те однела

Па ‒ мени донела! 

 

И велики Лаза Костић, такође један од најзначанијих писаца из периода романтизма, нешто више од сто година после настанка песме Снове снивам добија музичку пратњу у извођењу групе Слатки грех:

 

Снове снивам, снујем снове,

снујем снове бисерове,

у сну живим, у сну дишем,

ал’ не могу ситне снове,

не могу их да напишем.

Снове снивам, снове снујем,

у слике бих да их кујем,

ал’ су санци полетанци,

не могу их да прикујем

срцу моме лаганоме.

Ал’ наслони на те снове

твоје груди бисерове,

две ледене бисер капи:

та би студен смрзла снове,

све те слике следила би.

  

Мислим да је сваки начин на који истинска уметност налази пут до публике — добар. Такође, мислим да није претерано констатовати да су младе генерације више упућене у дискографију појединих певача и певачица, него у библиографију оних који чине саме темеље наше књижевне традиције. Не кажем да уместо књига поезије Радичевића, Змаја и Костића на часовима књижевности треба пустити Чолине и Бренине дискове, али да би требало добро размислити шта нам нови вид комуникације са српским класицима говори. Можда треба поставити питање зашто је управо песништво романтизма послужило као извор текстова. Романтизам је један од оних књижевних периода који је највише пажње обраћао на музикалност, мелодичност, ритмичност и лиричност песничког језика, ослањајући се притом на народно стваралаштво и традицију.

Мало људи зна да је у једну од најлепших кафанских песама, додуше уз парафразирање појединих речи, уткан епитаф Јована Јовановића Змаја — На гробу Хафисовом (1858): 

 

Накуц′о се чаша, напев′о песама,

Напио се раја са медних усана,

Где је наш′о сласти, ту јој није прашт′о,

Сад гори л′ му душа — барем знаде зашто.  

  

Када сам своју другарицу, иначе велику обожаватељку Здравка Чолића, питала да ли је знала да се њен омиљени певач послужио стиховима једног од великих руских песника 20. века, била је изненађена и упитала ме је о којој песми је реч. У питању су стихови прелепе Јесењинове  Певај, певај на клетој гитари.

Иако су сви савремени интерпретатори песама наведених у колумни назначили ко је аутор оригиналног текста, ретко ко чита омоте музичких албума у потрази за изворним ауторством, па се тако чувени стихови неких од највећих имена наше и светске културе спонтано приписују популарним извођачима и њиховим текстописцима. И било да наведене песме читате или слушате, исправно је знати чије су оне заиста и не приписивати их неком другом.

                                                                                                        

Коментари

коментара