Пише: Немања Глишић
„Одмалена се навикни да ти нимало не ласка кад те хвале и да ти ни најмање не смета кад те називају тврдицом, бездушним и саможивим створењем. Прво је знак да треба бити на опрезу, а друго да си на правом путу. Не успјева код људи онај ко је добар и издашан, него онај ко је способан да не буде ни једно ни друго, а да му људи не могу ништа. А што свијет хвали добре и издашне људе, то је зато што од њих и њихове пропасти живи.“
Ретки су романи који за главног лика имају такву личност с којом се готово ни у једном погледу не можемо сложити, коју ни у једном тренутку не можемо разумети, оправдати, волети. Ретки су, али постоје. Књижевност нас је у том погледу помало размазила. Навикли смо на хероје, допадљиве ликове, борце за правду, покајнике, оне који неизмерно воле, пате, осећају. Прија нам да се поистовећујемо са јунацима, проживљавамо њихов бол, делимо њихову срећу. Волимо да се, ако не у свим, онда барем у неким особинама протагониста и сами пронађемо. Стога ови другачији романи, с чудним, мрачним и несвакидашњим јуанацима често наилазе на некакву осуду, одбацивање, негодовање и неразумевање. Понекад падну у други план, а неретко и у потпуни заборав, сасвим неоправдано. Да ли је то довољно да судимо о неком делу? Може ли само мржња коју према јунаку осећамо једно дело окарактерисати добрим или лошим? Не може и не сме. Понекад је потребно ствари сагледати и из угла таквих ликова – оправдано одбачених, несхваћених и промашених. Баш као што их ни у стварном животу не можемо занемарити, нити оспорити њихово постојање, то не можемо учинити ни у књижевности. Такав је и роман „Госпођица“ Иве Андрића. Фантастичан и велики због приповедачке моћи, а мрачан због судбине и начина живота свог главног лика.
„Госпођица“ је прича о Рајки Радаковић, жени-тврдици која је у животу имала само једну страст и тежњу – љубав према новцу и његовом стицању. Ово је прича о њеном животном путу и месту које јој је припало у бурним и брзим временима с почетка двадесетог века. На самом почетку романа она умире у Београду – сама, без порода, родбине, пријатеља, без игде икога. Никоме неће недостајати, нико неће приметити да је нема, нико за њом неће жалити. Нико је није истински познавао – за једне је била зеленашица, циција и подла жена, док други говоре да је муку мучила и бедно живела. Ко је заправо била Рајка? Писац нас враћа у Сарајево, у период њене ране младости и безбрижног живота тражећи одговор на то питање.
Рајка има лагодно детињство, испуњено љубављу, пажњом и имућством. Кад у петнаестој години њен отац, угледни сарајевски трговац, изненада банкротира и убрзо потом и умре, ствари ће се за њу заувек променити. На самрти – отац јој оставља страшан „аманет“, и моли је да не погреши тамо где је он то учинио. Његова последња жеља је да она свој живот подреди штедњи, да гледа и брани само себе, да не верује људима и да се никада ни на кога не ослања. Промена која се у Рајки одиграва нагла је, велика и трајна. Од тада она постаје охола, неповерљива и крута, не само према другима већ и према самој себи и својој нејакој мајци. С временом постаје све гора, неприступачнија и мрачнија, а поступци које чини биће неоправдани и с моралне тачке гледишта неприхватљиви.
„Госпођицу“ је као личност немогуће заволети. До самог краја романа јасно је да се она неће променити, да њени поступци неће изаћи набоље. Разлога за мржњу и презир је превише – одбијање основних моралних начела, зарада и лични добитак по ма коју цену, ратно профитерство само су неке од неопростивих ствари које Рајка чини. Која је онда сврха њене личности? Зашто је Андрић ствара и даје јој главну улогу у роману? Андрић је био и остао мајстор у грађењу људских судбина. Прича о Госпођици је управо то – једна судбина, смештена у једно хаотично, ратно време нa Балкану. Зашто би та судбина морала бити добра, морално оправдана? Она то не мора бити ни у једном погледу. Ово је једноставна прича о жени која свесно одбацује патриотизам, веру у људе, љубав и све оно што се сматра битним за један нормалан људски живот. Овај роман непосредно доноси причу о Босни за време убиства Франца Фердинанда и Првог светског рата, када су Срби затварани, када се за њих живот мењао из корена. А све је то приказано кроз очи једне жене која те промене није хтела да види и прихвати, да на њих одреагује како би се иначе очекивало. То ову причу не чини мање стварном, штавише, омогућава нам да такве ствари сагледамо из једне потпуно нове перспективе.
Посматрано из угла времена писања (период Другог светског рата) и објављивања романа (1945. године), „Госпођица“ заједно с делима „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“ чини својеврсну трилогију. Међутим, структурно гледано, она од њих знатно одскаче. Овај роман не представља никакву врсту хронике и за разлику од друга два дела има главног јунака, централну фигуру приповедања, односно јединог носиоца приче. То је реалистички психолошки роман који приказује живот једне особе – у одређеном периоду. Оно што се често везује с Андрићевим стилом писања – наративни спој прошлости и садашњости – овде не постоји. Због свега тога, као и због специфичне тематике којом се бави (жена-тврдица ретка је појава у књижевности), „Госпођица “ пада у други план и остаје у сенци прича из вишеградске и травничке хронике.
Међутим, овај роман није ништа мање вредан од било код другог великог дела Иве Андрића. Поред донекле стандардне и предвидиве приче о тврдици и добро познатог стила писца који увек плени, „Госпођица“ између редова крије питање које можда на први поглед није видљиво али је врло битно и значајно. Људи имају своја начела, на основу којих се управљају, остварују односе међу собом и воде живот. Свако драстично одступање од њих биће осуђено и неприхваћено, а особа која их не спроводи биће маркирана и отуђена од друштва. Ипак, ако неко сâм бира свој пут, свесно се одричући свега зарад своје среће, среће која ни за кога другог није срећа осим за њега, да ли људи оправдано могу такву особу осудити и прогласити неморалном, непогодном и неприхватљивом? Јер – иако Госпођица умире као окорели тврдица, кријући свој новац од саме себе, у немаштини и штедњи која превазилази све границе нормалног живљења, она умире водећи живот који сама бира и којем до краја остаје доследна. Да ли док умире, она заправо умире „срећно“ или не?
Одговор потражите у овом Андрићевом делу. Баш као и појам среће, верујем да је и одговор на ово питање код свакога од нас другачији…
