Пише: Ивана Скендеровић
Ових дана делили су речнике на поклон. Али не радујте се превише. Нису то они велики речници, енциклопедијска издања. Једна школа језика (нећу рећи која, јер не желим да им правим рекламу) дели, поклања, даје за џабе речник енглеског језика од осамдесет страна, цитирам, „у издању школе“.
Наравно да је цео подухват одмах био сумњив, не зато што ми је тешко да поверујем да се нешто поклања већ зато што је речник издање (не)поменуте школе. Направити један речник, нећу рећи написати га, већ направити, створити, саградити га, јесте мукотрпан посао. Ја ни сама не знам нити смем да претпоставим колико, али сам имала срећу да чујем шта велики људи који су се бавили речницима имају да кажу о томе. Није то посао од два месеца. Није то преписивање већ постојећих речника. Није то тек тако издати један речник.
Прави речник (говоримо сада о двојезичним речницима) плод је година рада, труда, истраживања, упоређивања. Речник мора да садржи више од превода једне речи с једног језика на други. Он мора да вам пружи изговор те речи, потенцијалне неправилне облике, сва значења, или бар што више њих, употребу у изразима итд.
Речник може да има своју џепну, скраћену варијанту. Може он да има осамдесет страна, али то је онда онај речник који ставите у џеп када кренете на пут у другу земљу. Али није то прави речник. То не можете и не смете користити као основу свог језичког знања. Верујте, такав речник вас може навести на погрешан траг. Верујте!
Ево и примера. Желите да родбини у Италији напишете на италијанском како је овде код нас у Србији лепо време. Тражите реч „ведро“ и нађете „secchio“ на италијанском, па напишете: „È secchio in Serbia.” И после се зачудите кад вас питају о каквим кофама причате. Наиме, реч „ведро“ (као именица) каже се „secchio“, али се „ведро“ (придев) каже „sereno“. Лош речник вас неће упозорити о којој се врсти речи ради. Мислите да претерујем? Ово је засновано на истинитој причи.
Ових дана се говори у штампи и о усавршавању некаквих софтвера за превођење који ће чак и звукчним ефектима наликовати људима. Људски преводиоци неће бити ни потребни. Верујете ли у то?
Људски фактор је одлучујући у превођењу. Нема тог програма који би могао да прати живост језика и креативност говора. Нема тог технолошког достигнућа које ће знати да мисли и све изразе мисли и њихов смисао пренесе у други језик тако да знамо не само оно што је речено већ и како. Мислите да може програм да преведе роман, песму, чак и свакодневну конверзацију? Упутство за коришћење микроталасне можда и може, ту немам замерке. Али Умберто Еко мора да прође кроз руке правог, живог и одличног преводиоца да бисмо имали могућност да га упознамо.
Ја своју професију браним, јер верујем у њу. А ви, ако желите да ми се придружите… Benvenuti!
