Где ми живимо?

0

У земљи у којој је битније бити богат него бити начитан; у земљи у којој је битније колико месечно зарађујете од тога коју сте школу завршили; у земљи у којој вас кроз основну школу малтретирају разни професори, а кад дођете у средњу школу, кажу вам како није обавезна – а то је застарео систем плашења, који више ни на кога не делује (све одвојено). Кад почнете да студирате (ако имате срећу да платите школарину), неки професори имају сопствене критеријуме – ако им се не свиђате, полагаћете испит и по неколико година. Зато! У земљи у којој се студенти државних и приватних факултета не воле, јер на већини приватних факултета можете без много стреса да дипломирате и  постанете неки мр / др (нема тачака; прво и последње слово ових речи служе за скраћеницу, нема разлога за тачку); у земљи у којој правда одавно спава, а упорност се сматра за лудост – људи живе, раде и смеју се.

И ти исти људи су осуђени да говоре језиком који има више изузетака него правила (и мени се чини да је тако, не чини се само вама), па често бивају исмејани од стране људи који су нешто начули о томе да је правилно то и то, а не то и то. У земљи у којој постојe факултети у којима раде шалтерски службеници, рођаци Светога Петра, којима нико ништа не може; у земљи у којој вам тренирају стрпљење, а ваше достојанство свакога дана стављају на пробу; у земљи у којој уважени професори и научници путују градским превозом, магистри чекају посао, а докторе наука сматрају за чудаке (Прође му живот, а он учи.” Питам вас, ко каже да они не живе?); у земљи која има најсавршеније писмо на свету, у ком се један глас одувек забавља с једним словом (и веран му је!); у земљи у којој ако немате везу (љубавну, рођачку, партијску), немате посао; у земљи у којој се више од пола држављана свакога дана пита да ли се пише не знам или незнам (правилно је написати: не знам!!!); у земљи у којој они који не знају – не желе ни да сазнају (знати – несвршени глагол; сазнати – свршени. Ја то знам. / Зваћу те чим сазнам.); у земљи у којој људи свакодневно користе разне конструкције које не знају да објасне и за које не знају шта значе (зато смо ми смо ту – да објаснимо);  у земљи из које највећи стручњаци одлазе у иностранство да буду добри неким полустручњацима (једна реч); у земљи која има најбољи образовни систем (а не образовани; човек је образован, а систем је образовни;); у земљи која има највише доктора наука који раде као конобари и таксисти – људи живе, раде и смеју се.

У земљи у којој пишем овај текст више од пола становиштва готово да не познаје свој језик, а то су исти они који не знају шта је то што наш језик чини посебним, више од пола становништва не схвата у коликој смо предности што говоримо језиком који само најупорнији могу да науче (српски језик је један од најтежих језика на свету, веровали или не). У земљи која је родила најталентованије људе свих времена (ви знате ко су они), у земљи која свакога дана заборавља на свој језик кварећи га лошим конструкцијама, често преведеним с језика који нема додирних тачака с оним којим говоримо; у земљи у којој већина ради нешто за шта се нису школовали (већина је или већина су); у земљи у којој на најневероватније начине можете радити посао о ком никад раније нисте знали ништа и да притом (једна реч; при томе су две речи) постанете најбољи стручњак у тој области; у земљи у којој посао свакога дана постаје апстрактна именица; у земљи чији језик има два писма (ћирилицу и латиницу), а говорници тога језика често нису свесни какво је то богатство; у земљи чији су становници талентовани за стране језике и у којој је у тренду бити у бекстејџу, сликати свој лук за бук, у земљи у којој је, међу одређеним круговима друштва, најбитније да имате свој персоналити, без обзира на то што немате личност (исто као кад бисте пробали да преведете бабе и жабе на неки други језик; дакле, имамо своју реч!) и што се никада нису фотографисали (сликали се) за албум (уместо тога су сликали лук за бук); у земљи у којој ако нисте обучени кежуал, нико неће приметити да је ваш стил одевања лежеран.

У земљи у којој 90% (проценат се не одваја размаком) становништва не зна да пројекат ОПИСМЕНИ СЕ! постоји пишем овај текст. 

Коментари

коментара