Иако у домаћој научној литератури однос књижевности и филма није довољно проучаван, књижевност је, заправо, конститутиван елемент за настанак сваког филма. Сами филмски сценарији нису ништа друго до књижевноуметничка дела писана наменски за потребе снимања филма. Онај који је настао на основу неког књижевног дела називамо адаптираним сценариом, а такав филм – филмском адаптацијом, односно екранизацијом. Велики број екранизованих романа и приповедака налазимо и у српској кинематографији.
Први српски филм у боји, „Поп Ћира и поп Спира”, снимила је једна од ретких Српкиња које су се бавиле филмском режијом – Софија Соја Јовановић. Овај, као и многи Сојини филмови, настао је адаптацијом истоименог романа Стевана Сремца. Поред овог филма и следећи њени филмови настали су адаптацијом књижевних дела: „Сумњиво лице”, „Пут око света” и „Др” (Бранислав Нушић), „Дилижанса снова” (по мотивима Стеријиних комедија), „Орлови рано лете” (Бранко Ћопић, по чијем је роману „Осма офанзива” режирала и играну серију). Постоји вечита дилема која се јавља и међу критичарима и међу гледаоцима – да ли је бољи филм или књига по којој је он настао. Требало би у оваквим ситуацијама имати на уму да су књижевност и филмска уметност две различите (иако тесно повезане) уметности, а књига и филм два медија, те да их као такве, осим у оним елементима у којима је то могуће, не треба нужно доводити у везу и упоређивати. Тако Сојине филмове ваља гледати уз обавезну школску лектиру, али ни у ком случају не треба замењивати читање гледањем филма.
Соја Јовановић јесте била једна од првих, али не и једина. Многа велика дела српске књижевности добила своју телевизијску или филмску екранизацију: „Дервиш и смрт” (Меша Селимовић), „Доротеј” (Добрило Ненадић), „Пешчаник” (по мотивима романа и приповедака Данила Киша), „Песма” (Оскар Давичо) и други. Најпознатији српски хорор „Лептирица”, који често данашњим гледаоцима, затрпаним крвавим америчким слешерима (слешер је поджанр хорор филма који се заснива на типском сценарију: убица-психопата насилно и уз много крви убија своје жртве) и азијским мрачним хорорима – делује смешно, снимљен је на основу приповетке Милована Глишића „После деведесет година”, која се сматра првом причом страве у српској књижевности.
Здравко Шотра један је од режисера који воле да истражују литературу и на основу литерарних предложака снимају филмове, телевизијске драме и серије. Посебну пажњу привлачи одлична екранизација драме „Бој на Косову” Љубомира Симовића. Овај филм наишао је на подељене критике. Технички скроман и сценографски непрецизан, навукао је на себе гнев оних чистунаца који филм, као визуелну уметност, доживљавају првенствено кроз форму. С друге стране, Шотра је успео оно што многим режисерима не полази за руком. Једну драму гномског вербализма и хиперболисаних ликова учинио је реалном и трагично животном захваљујући ваљаном читању текста и добром раду с (одличним) глумцима. Неки од њих (нпр. Жарко Лаушевић као Милош Обилић) управо су у овом филму одиграли улоге које су међу најбољима у српској кинематографији. Сличан успех у тандему с поменутим глумцем Шотра је постигао екранизацијом романа Јована Радуловића „Браћа по матери”, који је недавно доживео и ново издање у издавачкој кући Evro Giunti. Од Шотриних екранизација треба поменути и телевизијску драму „Госпођа министарка” с одличном Миленом Дравић; његове филмове базиране на Сремчевим класицима – „Зона Замфирова” и „Ивкова слава” (од којих је први знатно бољи и супериорнији), а посебан циклус чине серије настале по романима Мир Јам, као мелодраме епохе – љубавне приче смештене у прву половину двадесетога века. Шотра је, следећи пример неких реномираних режисера који имају своју сталну групу сарадника (Педро Алмодовар, браћа Коен), реализовао циклус серија с релативно сталном глумачком поставом (и остатком филмске екипе) на чијем су челу Слобода Мићаловић, Иван Босиљчић, Ненад Јездић и Нела Михаиловић. Литература Мир Јам, као претеча и мерна јединица правог српског бестселера, није често достизала естетске вредности добрих писаца, али су њен језик и осећање за време у коме је живела и о коме је писала остали и данас домаћи задатак за многе ауторе. О Шотриним серијама дало би се полемисати, али је сада важно приметити да је реч о успелим и гледаним екранизацијама једнако популарних књижевних дела.
Занимљива је и адаптација народне епске песме „Бановић Страхиња”, по чијим мотивима је настао сценарио за истоимени филм. Филм је доживео велики успех и сматра се једним од највећих југословенских филмова. Исто је и с песмом – у корпусу песама народне епике „Бановић Страхињи” припада посебно место, нарочито у склопу тема етике (традиционалне и општељудске) и љубави, као конститутивних мотива сваке народне песме, али никада естетизованих као у овој. Филм Ватрослава Мимице конституисан је управо на ова два мотива.
Дела јединог српског и југословенског нобеловца, Иве Андрића, екранизована су неколико пута. Оно највеће – „На Дрини ћуприја” – своју екранизацију имаће у скоријој будућности и то од стране Емира Кустурице. До сада су екранизације имале неке Андрићеве приповетке, међу којима је најуспелији био филм „Аникина времена” из 1956. године. Од осталих треба поменути телевизијски филм „Проклета авлија”, где је лик демонског Карађоза одиграо легендарни Зоран Радмиловић.
Душан Ковачевић написао је велики број драма и многе су доживеле и своје филмске верзије: „Маратонци трче почасни круг”, „Сабирни центар”, „Урнебесна трагедија”. Ковачевић је писао и оригиналне филмске сценарије, па је тако настао један од најбољих домаћих филмова свих времена – „Ко то тамо пева” Слободана Шијана. Из Ковачевићевог романа „Била једном једна земља”, родио се сценарио за Кустуричин филм „Подземље”, који је само потврдио место Емира Кустурице у врху савремене европске кинематографије. Исте године Горчин Стојановић екранизује роман Слободана Селенића „Убиство с предмишљајем”, стварајући до данас један од најоригиналнијих и најгледанијих филмова у историји српске кинематографије, а годину дана касније, по роману Вање Булића „Тунел”, настао је култни филм „Лепа села лепо горе”.
„Подземље”, „Урнебесна трагедија” и „Лепа села лепо горе” примери су филмова који су превазишли своје литерарне предлошке. Ипак, треба увек водити рачуна да се у поређењима и тражењима сличности, односно разлика, не оде предалеко. Филм је само једним делом визуелно изношење одређеног књижевног дела, а чак и на том нивоу – то је и даље лични доживљај и интерпретација дела од стране сценаристе и режисера. Књижевно дело је утолико веће што омогућава различита и нова читања, те се зато нека екранизација не мора подударати с нашим виђењем књижевног дела. У свим осталим својим елементима, као дело засебне и слојевите уметности, филм не треба третирати путем књижевног дела од кога је настало, већ му омогућити да заживи властити живот. И немојте себи постављати питање из наслова – нека одговор буде: и једно и друго.