Екавски и ијекавски изговор

0

Пише: Срђан Гагић

            Ријешио сам да данашњу колумну напишем „ијекавицом”. Разлога је неколико. Први је што српски књижевни језик има два равноправна изговора – екавски и ијекавски, па је поштено да су оба заступљена или да се барем присјетимо и овог другог. Други разлог се огледа у чињеници да сам већи дио живота провео у Републици Српској и да барем толико дугујем томе крају, иако ми ијекавица није матерњи изговор. Трећи је, можда и најважнији разлог – тај што су неки од редовних посјетилаца сајта изразили жељу да се понешто напише и о ијекавском изговору.

            Разлика између екавског и ијекавског изговора заснива се на различитој замјени старога вокала „јат” новим гласовима, односно гласовним скупинама. До 15. вијека овај глас је био замијењен у свим ријечима у којима се налазио, на скоро цијелом терену гдје се говорило штокавским дијалектима, и то једном од три замјене: екавском, ијекавском или икавском. То заправо значи да су се на мејсту гдје је до тада био јат у ријечима нашли:  е, (и)је и и, а да се говорни простор подијелио на екавски, ијекавски и икавски. Основа стандардног ијекавског изговора је, захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу, постао источнохерцеговачки дијалекат. Ријеч је о млађем штокавском дијалекту ијекавског изговора – којим се говори у Херцеговини, највећем дијелу Босне, западној Србији, западној Црној Гори и дијеловима Хрватске у којима је живјело српско становништво.

            Однос између екавског и ијекавског изговора је системски. То начелно значи да, водећи рачуна о дужини вокала е у одговарајућим ријечима у екавском говору, можете закључити о томе да ли је у ијекавском изговору правилан облик с ије или с је. Тамо гдје је дуго е у екавици, у ијекавици ће бити ије; тамо гдје се у екавици чује кратко е, у ијекавици ће бити је. Да би ствар ипак била мало компликованија, ту су изузеци и дублетни облици, о којима ће такође бити ријечи у овом тексту.

Екавском дугом е, које води поријекло од дугога јат, одговара ијекавско ије. Ије је двосложно (састоји се из два кратка слога и-је). Такво е имамо у ријечима: дēте, цвēт, лēк, врēме, вēк, увēк, рēч, снēг, порēкло, дēлити, донēти, које у ијекавском изговору гласе: дијете, цвијет, лијек, вријеме, вијек, увијек, ријеч, снијег, поријекло, дијелити, донијети.

Екавском кратком е одговара ијекавско је: песма, сена, деца, вера, ветар, бежати, терати и посетити у ијекавском изговору су пјесма, сјена, дјеца, вјера, вјетар, бјежати, тјерати и посјетити. Ако се кратко е у екавском изговору нађе иза сугласника ј или н, долази до јотовања ових сугласника, па у том случају екавско лето и нега, постају љето и њега. Кратко е у екавском такође одговара и кратком и у ијекавском изговору, и то када се кратко е нађе испред гласова ј, љ и о које је настало од л. Међу овим примјерима су и неке од најчешћих грешака које се могу чути у ијекавском говорном подручју. Екавски: грејати, сејати, умеју, разумеју, део, цео, хтео, видео, белешка, бележитиу ијекавском изговору су: гријати, сијати, умију, разумију, дио (правилно је и дјео), цио(и цијел, али не и цјео), хтио(не хтјео), видио (не видјео), засио (али и засјео), биљешка, биљежити.

Дуго е, у оним случајевима гдје је дошло до накнадног дужења, одговара ијеаквскоме јē: 1) генитив множине неких именица: нпр., дēла, медвēда, колēна, у ијекавском изговору гласи: вјера, дјела, медвједа, кољена; 2) испред сугласничких група у којима је на првом мјесту неки од сонаната (н, л, љ, р, в): нпр. сēнка, колēнце, равномēрно у ијекавском изговору гласе: сјенка, кољенце, равномјерно; 3) у несвршеним глаголима изведеним од именица место, мераисести, какви су: намēштати, замēрати, засēдати, који у ијекавском изговору имају облике: намјештати, замјерати, засједати.

Постоје и одступања. Тако, на примјер, нема разлике између екавског и ијекавског изговора у случајевима када се јат налазило у кратким слоговима иза групе сугласника чији је задњи члан р – и у екавици и у ијекавици замјена јата тада је е: бреза, брегови, времена, вреднији, грешка, грешан, грешник, дремљив, зрети, крепак, мрежа, огрев, окрепљење, повреда, спречавати, стрелица, срећа, стреха, трезнији, трешња, црепови. Одатле, неоправдани су облици који се могу чути у свакодневном говору као шти су: врједнији, огрјев, спрјечавати, црјепови или трјезнији. У „ијекавици” су дозвољени екавски и ијекавски облици у сљедећим случајевима: отмен, речник, старешина, разређивач, разрешење, мезимац, равноправно је са ијекавским: отмјен, рјечник, старјешина, разрјеђивач, разрјешење и мјезимац.

Такође, постоје случајеви гдје су и у екавском и у ијекавском изговору дозвољени само облици са и као замјеном јата. Стога је правилно само: мршавити, слабити, трулити, ћелавити, а не мршавети или мршавјети, слабети или слабјети, трулети или труљети, ћелаветиили ћелавјети.

Екавски префикс пре- има различите облике у ијекавском говору. У неким ријечима предност имају екавски облици: преглас, преклоп, прекор, прелаз (рјеђе пријелаз), препјев, препис, превести, превезати, превити, мада се чују и њихови ијекавски парњаци. Постоје ријечи у којима су пак екавски облици једини правилни, тј. искључиво је правилна варијанта с обликом префикса пре-: превид, превод, превоз, преглед, предио, предмет, презир, прелив, премаз, премор, пренос.Постоје, најзад, ријечи код којих су у „ијекавици” ранвоправна оба облика (дублети). Такви су: превараипријевара, предлог и приједлог, престоница и пријестоница, престо и пријесто.

У наставку, разријешићемо још неке честе недоумице:

1) Облици заливати и залијевати (не заљевати), проливати и пролијевати (не прољевати) су дублети, али правилно је само: залив, прелив, пролив, не и заљев, прељеви прољев, како је често у употреби.

2) У сљедећим примјерима, слиједећи Правопис, оба се облика у „ијекавици” сматрају равноправнима: вијекови и вјекови, лијекови и љекови, дијелови и дјелови.

3) Компаратив придјева тјесан је тјешњи, блијед – бљеђи, лијеп – љепши и нису могући други облици, попут онога који се често чује – тјеснији.

4) Двојни су и облици: сједјети и сједити, мрзјети и мрзити, вриједјети и вриједити, али је правилно само видјети, не и видити.

5) Правилни су облици: сљедећи, насљеђе, сљепоћа, посљедњи, сњегови, док је у случају облика снијежниисњежни ријеч о дублету.

На крају, можда се томе нијесте надали, али су у „ијекавици” облици нијесам, нијесмо равноправни с, истина, распрострањенијим облицима нисам, нисмо итд. А ја се надам да овога пута понешто, ипак јесмо научили.

Коментари

коментара