Пре пола столећа Иво Андрић је добио Нобелову награду. Горе у Скандинавији. За књижевност. Ето, тек да се не заборави. За мене је Андрић неприкосновени писац. Литерарни бог. Прва асоцијација на лепоту, савршенство језика и књижевног стварања. Прва асоцијација на српску књижевност, на нешто лепо а српско, моје и ваше! Мислила сам да они који прате тенис Србију препознају по Новаку Ђоковићу, а они који читају књиге, ако ни по коме другом, а оно по Андрићу. Ма била сам убеђена…
Пре нешто више од месец дана на једном породичном слављу упознала сам мајку ─ чувену и популарну савремену норвешку списатељицу, вечиту апсолвенткињу националне књижевности и језика, као и њену ћерку ─ студенткињу пете године норвешке књижевности и језика. Охо-хо-хо, колееегиница! Било је логично да разговор не крене у правцу норвешког одбијања да приступе Европској унији јер за тим нема потребе (зашто би кад живе у савршено уређеној држави, у којој нема штрајкова студената, штрајкова просветних радника, штрајкова здравствених радника, штрајкова полицијских радника, блокадâ факултетâ, социјално незбринутих, фудбалске мафије, царинске мафије, естрадне мафије, рупâ на путевима (али стварно, причали ми људи!). Почнем ја разговор о књижевности. О чему би другом разговарале две студенткиње књижевности и једна вечита апсолвенткиња! Ту заправо и није било разговора, јер како сам га почела – утом сам га и завршила. Ко ми је крив што на шумадијско-викиншком лумперају хоћу да водим интелектуалне дебате, па још на књижевне теме. А младожења ме је упозорио, није да није! Најпре питам о начину студирања, трајању студија. Програм из испита светска књижевност као и код нас на Филолошком факултету Универзитета у Београду исти – од постанка света. Знам – прошла сам агонију! Све je то тамо опуштено, без стреса, енергетских напитака, бенседина, суза, исмевања и потцењивања студената; и ту већ почињем да завидим! Чак сам дошла на идеју да упишем мастер студије о Ибзену. Затим улазим у суштину, питам за Ибзена, али она није чула за Ибзена! Следи драмска пауза, немам тему за разговор. Питам је да ли је читала, или барем чула, за неког нашег писца. Врти главом. Неког из окружења? Опет врти главом. Андрић? Нобелова награда? Ни чула! Ја запањена, благо речено! Опет драмска пауза. Ја сам чула за Ибзена. То је норвешки драмски писац, није добитник Нобелове награде за књижевност. Заправо, тај Нобел ништа не значи. Није Андрић велики писац зато што је добио Нобела нити је Ибзен непризнат и непознат јер га није добио. На трећој години студија српске књижевности прочитала сам комад Нора (Луткина кућа). Одличан је, прочитајте! Можда се на некој норвешко-српској свадби поведе разговор о Ибзену. Знање јесте моћ, али и лепота! И да знате да је Норвежанин Бјернстјерне Бјернсон добио Нобелову награду за књижевност (1903), не Ибзен! Бјернстјерне је мушко!
Тад се у разговор укључује вечита апсолвенткиња и каже да је чула за Андрића и књигу која се зове …самтинг лајк… Дрина… бриџ, али да није читала. Добро, бар је чула! Ћерци не могу да опростим Андрића, све и да ми изрецитује Ланску песму на течном српском, па да је преведе на матерњи дијалекат. Ако нисте знали, у норвешком језику постоји северни и јужни дијалекат, који су толико различити један од другог да се њихови говорници не разумеју. Ето, знам нешто и о норвешком језику (да не буде после да сам само на књижевност усмерена).
Многи не знају да Србија постоји, а камоли српска књижевност, српски језик и Иво Андрић. Нека! Њима на част! Ја знам! И када ми неко буде рекао: Норвешка ─ ‘ладно, бре – ал’ стандард!, ја ћу му рећи: Србија ─ беда, бре – ал’ Андрић.
