Чувамо ли језик као земљу?

0

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Цитат потиче из Завештaња Стефана Немање, ауторског дела Мила Медића.

Запитајмо се шта је у дубини наших душа и срца кад је у питању матерњи језик. Чувамо ли, роде, језик као што би требало чувати земљу?

Медићев изванредно написан текст наводи на многа размишљања. Језик нам даје лични печат. Без њега смо неми, странци на карти живота. Он је неотуђив и (не) заборавља се лако. То је наше обележје које нас прати током целог живота.

Језик је стар колико и наша свест. Он не трпи насиље. У историји српског језика показало се да je све оно што је вештачки придодато нестало с временом. Не треба кварити нешто што је већ усвојено. Желимо ли да подигнемо ниво свакодневне језичке праксе, морамо првенствено изменити однос према језику.

Постоје подељена мишљења међу људима. Неки тврде да овај текст није аутентичан, док неки мисле да су то Немањине речи на самрти. Међутим, Медић је боравио у Хиландару и његово дело настало је тамо.

Реч је дакле о Медићевом уметничком виђењу последњих дана Стефана Немањe. Tо што је народ такво виђење прихватио као истинске Немањине речи, афирмише писца и његово дело.

А да је аутор Завештања о језику лепо и умно срочио све – јесте. Савршен спој реченица. Загледани у себе, требало би се запитати ко смо ми уопште. Јер ако је неко Србин који жели да поштује своје претке и у сличном духу васпитава своје потомке, тада би – свакако – највећим делом требало да следи речи из Завештања.

Jезик спаја људе са свих страна у једној централној тачки – животу. Изгубимо ли свој језик, своју ћирилицу – губимо идентитет. Писац је покушао да се уживи у оно доба у којем је Стефан Немања живео, а то доба је крајем 12. века, укљештен између великих сила оног доба: Византије, Светог Римског Царства и Угарске, а које у неким елементима наличи времену у коме данас живимо.

Неоспорно да је језик кључна одредница у свести неког народа заправо, највећим делом (уз неке друге одлике: обичаји световни и религијски) језик чини етницитет. 

У овим текстовима су многи савремени читаоци пронашли себе. Кроз сâм текст проговара српски народ. Народ је тај који се треба сачувати од нестајања, јер се с њиме губи и језик.

А шта је то што нам Стефан Немања поручује? Сачувајмо језик! Јер ако га не чувамо, он ће почети да се цепа, отуђује и замире. Нисмо ли данас сведоци управо таквог процеса у коме српски језик полако губи своју есенцију? Наравно да јесмо.

Занимљива је белешка објављена 2002. године из пера учитељице српског језика Слободанке Бобе Спендруп у часопису Дијаспора:

Возим се аутобусом 40. Испред мене једна црнокоса девојчица покушава да се попне на пречку за придржавање. Са суседног седишта загрме строги мамин глас:

Isabella gå när och sätt dig! (Изабела, сиђи и седи!)

Девојчица послуша за тренутак, а мама се окрене својој пријатељици и настави истим темпом:

 Море, полудећу од ово дете!

Прво ми се следи крв од мајчине грубости, а онда узаври до кључања зато што се обрачун између Изабеле, њене маме и мамине пријатељице наставио на ружном шведско-српском језику током двадесетоминутнoг путовања. Приметила сам да су сви путници били узнемирени. Свак је реаговао неком посебном нервозом и гестом, али по правилима лепог понашања нико није ништа прозборио. Када смо, игром случаја или судбине, моја српска дружина и ја изашли из аутобуса на истој станици, више нисам владала собом и, изигравајући равнодушност, изненадила љутиту мајку, питајући је:

Зашто не говориш српски са Изабелом?

Српски! Шта ће јој? Она треба да зна шведски и енглески. Српски је мали језик и не треба јој!

Али српски је твој језик, а баш и није мањи од шведског! покушала сам да је дозовем.

Мајка ме је стрељала очима и на крају дотукла из свог ужареног шаржера:

Она је рођена у Шведској, у Европској унији!

Наравно, мајка жели све најбоље своме детету. Учи га и васпитава онако како зна и уме, у сваком случају у духу времена, жестоко се трудећи да јој кћи ни именом ни језиком не личи на њу. О своме понашању мајка није у стању да размишља, а ја се бојим да ће се једног дана Изабела стидети и мајке и свога порекла.

Не дозволимо да се деца стиде нас. Две ствари којих не треба да се стидимо јесу: љубав и матерњи језик, који представља неизбрисиви отисак на нашим страницама живота ма где били. Не препуштајмо се олако тужим утицајима. Јер све док не будемо носили у себи прошлост, не можемо имати будућност.

Коментари

коментара