Вук се залагао за очување народног језика, сматрајући да постоји један исти језик за све. Да ли је тешко успоставити хармонију између говорне и писане речи?
У свету се обележава Дан матерњег језика као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, у Источном Пакистану (Бангладешу), јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Генерална скупштина UNESCO прокламовала је Дан матерњег језика 1999. године.
Брига о матерњем језику начин је доказивања свести културне елите народа о властитом идентитету. У њему се људи препознају и проналазе.
Језик се појавио у првој ћелији људског рода и развијао се упоредо с развитком друштвене заједнице. Постао је свременом обележје једног народа и потврда његове личности.
С друге стране, школа је расадник писмености. И матерњем језику треба прилазити као нечему што је свакодневица. Код младих је потребно развијати љубав према језику. Коректност, јасност и прецизност, богатство и лепота језика од значаја су у културном и јавном животу. Сâм језик се учи, богати и усавршава читањем.
Општа брига о језику требало би да буде на првом месту. Залажимо се против било каквог насиља над језиком. Јер све што улази у језик са стране, вештачки је и искварено и квари садржај и квалитет једног језика. A шта је језик без своје изворности и оригиналности?
Живимо у условима где смо све више упућени једни на друге. Идеали заједништва подразумевају и језик као инструмент потребе људи и народа да се изразе и опште међусобно. А у годинама када је наталитет у опадању веома је важно да се боримо и за потомство и за наш матерњи, српски језик.
Очувајмо језичко заједништво, не дозволимо да нам улични жаргони и туђице улазе у простор језика и нарушавају његову лепоту. Из језика се мора отклонити све оно што смета његовом разумевању, међу којима је преупотребљеност речи и фраза без смисла и садржине.
Свако од нас мора имати на уму одакле је потекао, које национално обележје носи. Језик нас открива, нема ништа лепше од тога него говорити чистим матерњим језиком. Тек онда схватимо и уочавамо његову мелодичност и певљивост. Човек је неми стуб постојања на линији живота без њега. Заборавља одакле је и шта носи дубоко у себи.
Не чинимо то себи! Допустимо да будемо препознатљиви на нама својствен начин! Не одричимо се језика, не одричимо се речи! Не дозволимо да нам се изгуби траг у времену постојања!
Језиком обликујемо сами себе, првенствено наше духовне вредности. А по њему морамо бити препознатљиви како сада и овде, тако и у будућности.
Завршићу цитатом Матије Бећковића: Језик је наша невидљива црква… Реч је отпечатила запечаћену историјску судбину, открила пут из беспућа, узела управу и дала главу обезглављеном народу.
Jезик нас води и усмерава на нашем путу постања. Веома је важно очување матерњег језика, као и очување културне баштине. Дух језика огледа се најјасније у његовим непредвидивим речима, a његова употреба до крајњих могућности – наша је дужност.
Ако имамо свој језик, имамо разлог за постојање, неговање традиције, очување интегритета, за подсећање свега оног што смо и што смо били.
