Ко је био Иво Андрић?

0

У марту ове године обележено је тридесет шест година од смрти јединог српског нобеловца, а вероватно и највећег писца којег смо имали. Тог дана су, поводом годишњице његове смрти, у различитим дневним листовима изашли текстови о Андрићу, у којима се о њему, поред осталог, говорило као о српском и југословенском писцу.

Текстови махом нису имали никакву политичку позадину или конотацију, али коментари читалаца неизбежно јесу. Ни овога пута није изостала позната нам острашћеност и радикализам који су, рекао бих, у наших људи неизоставни, а посебно долазе до изражаја у том виртуелном (а пре свега анонимном) изражавању мишљења, где људи заборављају на пристојност, парламентарност, толеранцију, а нарочито на правопис. Како год да окренете (лево или десно), у Србији не ваља бити Иво Андрић, Лево – он не сме да буде српски писац јер они на српско реагују као вампир на бели лукац, десно – он не може бити ништа друго до Србин, као што све мора да буде србско, што у преводу са старонеандерталског значи најбоље, небеско. А истину треба тражити у ономе што је сам писац казивао о себи. Андрић се на Свеучилиште у Загребу, а потом и у Кракову уписује као Хрват, да би по настанку заједничке државе почео да се изјашњава као Србин – католик, а првенствено као српски писац, и тако се и изјашњавао до краја живота. У једном допису СКЗ-у Андрић пише као српски приповедач (…). Стручна јавност највише се слаже да је према ауторовој жељи и опредељењу (који су право сваког интелектуалца), те према припадности Андрића српској књижевној сцени, Српској академији и идеји југословенства, најбоље га одредити као српски и југословенски књижевник, не бавећи се питањем националности.

Али, намера ми је друга – ући у психологију оних који на веб-сајтовима дневних листова остављају коментаре који су скоро искључиво поларизовани: једни су одлучни у намери да истерају правду да је Андрић Србин, при чему ништа друго није битно, па ни Андрићево порекло нити књижевност, а други кажу да није битно шта је он сâм рекао, већ да је битно да није српски писац, ваљда у циљу пропаганде нејугословенства. Једно је извесно: ни једнима ни другима није пало на ум да би на тај  дан могли да извуку с полице неко Андрићево дело (сигуран сам да га скоро свако има) и прочитају нешто од највећег српског, највећег југословенског писца, али пре свега писца – једно универзално трајање које нам је свима доступно и блиско. Овакво добацивање с Андрићем у вези је с једном другом српском (и југословенском) бољком – више готово да не постоји ништа међу нама што неће бити подвргнуто политизацији. Велики број људи у Србији данас већ при првом сусрету покушава да дешифрује политичко убеђење других, при чему је неприхватљиво ако неко није идеолошки следбеник и уколико има властите назоре. Морате да будете нешто да би вас неко прихватио или дисквалификовао. А ако не могу да те обоје, да те сместе лево или десно, онда те се плаше или те не воле, као и све друго што не разумеју. Слично је и са случајевима као што је Андрићев. Мора да буде нешто, а како моје нешто и твоје нешто нису исто, онда ти и ја морамо да уђемо у колизију у којој је небитно шта је Иво сам по себи казао, шта је записао, а пре свега да ли од њега као српског или југословенског писца сви имамо подједнако естетско и културно наслеђе – битно је само да смо ти и ја два света, две Србије и да, као такви, морамо да користимо интернет и веб-сајтове Блица, Преса, Деведесетдвојке, да сипамо отров, фрустрације и успут тако унеређени покажемо свима да смо у праву. Од десетина коментара свега су се три или четири односила на Андрићеву књижевност. Једнима је јако сметало што је српски. Другима је јако сметало што је југословенски. Јавила су се и трећа браћа, они поуздано знају да је хрватски.

Верујем да ће њихова деца знати исто – само више неће знати шта је Андрић написао. 

Коментари

коментара