Германизми „за понети“

0

Недавно сам чула одличну шалу у којој је неки господин рекао да говори многе стране језике на српском. А колико ви језика говорите на српском? Ја знам да говорите макар један немачки. Доказаћу. 

Возите ли аутомобил? Је ли вам икад отказао покретач мотора (анласер)? А је ли вам отпала издувна цев (ауспух)? А јесте ли икад затекли своје возило без поклопца на точку (раткапе)? Сви ти кварови (хаварије) нормална су ствар у животу свакога возача, осим ако не журите да ручате с пријатељима у ресторану. У таквим ситуацијама возачице се често питају јесу ли склониле веш с терасе, док се возачи питају зашто су морали да крену на ручак у ресторан. Можда зато што ресторани имају и шпорет и рерну, што се тамо кува кафа и што се пеку увек фришка пецива с домаћим виршлама. Ресторани имају шанк за којим мушкарци могу пити хладно пиво из велике кригле до фајронта. Келнери у ресторанима носе чисте кецеље, уштиркане и попеглане. Кад излазе из ресторана, фрајле добро пазе да их фрајери не чекају у близини неког хаустора. Ипак мислим да ресторане волимо и зато што знамо да после ручка нећемо ми опрати есцајг.

Овакве и сличне германизме не доживљавамо као стране речи, већ као наше, домаће. Ниједан језик на свету није ослобођен страних речи, колико год вам то немогуће звучало. Шта се, међутим, догађа ако говорници једног језика на потпуно невероватне начине преузму чак целе конструкције другог језика? Катастрофа. Тако се једна млада госпођица јуче јавила на телефон:

„Ало? Да, ја сам. Стварно, оженио је своју девојку? То је стварно за неверовати! Чуди ме да је ипак пристао на то. Још увек га виђам и увек прође без да се јави. Колико им је стара беба? Важи, назови ме касније.

Можда ћете рећи да прислушкујем туђе разговоре што, слажем се, није у реду; но мене је ту занимало нешто друго. Занимало ме је да ли је госпођица Немица или је Српкиња која је неспретно усвојила немачке конструкције, неприкладне синтакси српскога језика. И мислим да је ипак ово друго у питању. Зато сам истражила уместо вас како овај разговор треба да изгледа у српскоме језику.

 

  • Стварно, оженио је своју девојку?

Па који би мушкарац пристао да му се девојка ожени? Жене се не жене, оне се удају (макар оне које имају среће). Правилно би било: Оженио се својом девојком.

 

  • То је стварно за неверовати!

Ако сте учили немачки језик, благо вама; само знајте да је предлог с инфинитивом немогућ у српскоме језику. Правилно би било: да не поверујем, не могу да поверујем, не могу поверовати, невероватно и сл.

 

  • Чуди ме да је ипак пристао на то.

И ја се чудим како вас чуди у српскоме језику. У српскоме језику се каже: Чудим се да је ипак пристао на то

 

  • Још увек га виђам и увек прође без да се јави.

Срам га било! Још увек? Знате ли ви да још није доказано да вечност постоји? Ако у то не сумњате, онда сумњајте у израз још увек, дословно преведен с немачкога језика. У српскоме језику довољно је само још или увек. Не мешајте бабе и жабе! Ако увек прође а да се не јави, нека га макар говорите правилно.

 

  • Колико им је стара беба?

Ово је једино могуће у филму Чудесна судбина Бенџамина Батона (гледали сте филм, зар не?). У српскоме језику каже се: Колико беба има месеци?

 

  • Важи, назови ме касније.

Сећате ли се песме Јове Змаја Кажи ми, кажи? Одлично. Глагол назвати значи именовати. Госпођица је вероватно желела да каже: Позови ме.

 

Ако кренете у авантуру учења немачкога језика, желим вам срећу. Ако таквих амбиција немате, немојте кварити језик којим говорите

Коментари

коментара