Сви смо ми детективи и тајни агенти. Не верујете? А заборавили сте кад сте узели нешто недозвољено, а потом вратили ствари на своје место да нико ништа не би приметио?
На пример, појели сте мало чоколаде, а затим преостале коцкице уредно сложили како се не би приметило да ипак нисте могли да одолите. Сећате се, зар не? Ето, у том моменту ви сте били успешни тајни агент, који никада за собом не оставља трагове. А успешност ваше мисије огледала се у томе да надоместите недостатак враћањем ствари на своје место или пак попуњавањем празнина. Иста је ситуација и с апострофима. Они су ваш алиби. Они који воле да ‘грицкају’ речи – користе апостроф. И то сасвим оправдано. Они који не воле да ‘грицкају’ речи – пишу их целе.
Ако поставите питање шта чини апостроф правописним знаком, могли бисте добити одговор да апостроф користе успешни тајни агенти, који никада не би смели да покажу страх од знакова интерпункције, који не би требало да имају страх кад намерно ‘грицну’ слово једне речи. Делимично ‘изгрицкана’ реч може се увити у фолију стандарднога језика само ако је на то место дошао апостроф. Замислите да је једна реченица кесица с бомбонама. Што више речи у реченици имате, имаћете више бомбона да поједете. То је јасно, зар не? Ако су те бомбоне, неким случајем, гумене – долазите у искушење да поједете једну бомбону или пак њен део (ово је препоручљиво ако сте на дијети). Е сад, постоји разлика између гумених бомбона и речи; ако поједете део бомбоне, све је већ учињено: тај део сте појели, стандардни језик вам више није потребан, добили сте количину шећера која вам је била неопходна и ту се прича завршава, барем када су бомбоне у питању. Али ако ‘грицнете’ једно слово неке речи – тада наступа апостроф, ваш савезник и верни другар вашега знања у дружењу са стандардним језиком.
Сећате ли се ситуација, ви који волите да ‘грицкате’, када некоме кажете уместо хоћу – ‘оћу, уместо где си – ‘де си, уместо нећеш – не’ш, уместо нешто – неш’. Ако бисте неким случајем написали неш (Неш Бриџис), неко би могао да помисли да никад нисте чули за велико слово, а то вам је увреда какву сигурно не желите, зар не? То је онда и увреда за остале тајне агенте. А сигурно знате ситуације кад сте ишли викендом на посао само нешто д’ урадите, а враћали се кући и, фигуративно речено, хтели д’ умрете од умора. Ако вам је јасно на који начин је апостроф ваш алиби, то значи да сте ви добар тајни агент, који своје недостатке вешто скрива апострофима.
А сада је време да обратимо пажњу на случајеве у којима је најбоље да будете у свађи с апострофом (у овим случајевима апостроф се не пише).
Крњи облик инфинитива (без вокала –и): На пример, ви кажете радити, а ваш друг каже радит. Апостроф му није потребан, пренесите му. Мада ова форма не припада стандардноме језику, апостроф се не пише. Зато!
Самогласник који се изгубио сажимањем (ситуације када вам лепше звучи да својим пријатељима напишете дошô – уместо дошао, јер не желите сами себи да изгледате као говорни аутомат): Свом пријатељу пренесите да апостроф не постоји, тако би било најбезболније, када каже: Стиг’о сам јуче и засп’о к’о беба (уместо стигао, он напише стиг’о). У овим случајевима, карактеристичним за дијалекат и разговорни језик, пише се знак дужине (не апостроф). Правилно би било: Стигô сам јуче и заспô кô беба.
Покушајте да смислите мелодију за ове речи које се пишу без апострофа, ако вам је тако лакше да их запамтите: нек (нека), међ (међу), нит (нити) и рад (ради).
А сада један текст за вас, тајни агенти.
‘Де си? Јеси ли стигô? Нек си дошô, јер добродошô си међ људе. Идеш сад мало радит? Знам, писат кол’мне рад задовољства једна је врста лудости ако их нико не чита.
Има ли у тексту сумњивих момената? Ако је ваш одговор негативан (не, нема сумњивих момената), онда закључујем: писати колумне ради задовољства није врста лудости већ успешна мисија свих тајних агената који говоре српским језиком.
