Ани Краус
Пешта, 15. новембар 1814.
Љубљена пријатељице мога срца,
Послије оног незаборавног растанка са вама тек шестог дана успио сам да стигнем у Пешту, јер је пут био веома лош. Цијело моје путовање било је само непрекидно сањарење о вама: дању сам будан сањао, а ноћу у сну. (…)
Чујте, дакле, то исто сада: задовољство моје душе, радости мога срца и среће мога живота – у вама су. Живот без вас и без наде да ћу увијек живјети с вама и да ћете ме вољети представљао би паклене муке које ниједан несрећник на овом свијету никад није поднио. (…)
Будите здрави и весели и не заборавите онога који вас воли више од свега на свијету и који сматра за највећу част и срећу што себе може вјечно називати
Вашим вјерним и искреним пријатељем
Вуком Стефановићем
Прилог: Ви! моја Ви! не бисте ли хтјели да будете моја?
