„Сентиментални разговор”

0

Сваком човеку је потребна нада – то би могла бити порука ове песме Пола Верлена. Имате право да се надате – увек.

Сентиментални разговор

У староме парку, усамљеном, ледном,
Две сенке се среле у тренутку једном.

Очи су им мртве, говоре све тише:
Та ни речи њихове не чују се више.

Две сени, по мраку, у парку се среле
Па речима прошлост оживет би хтеле:

– Сећаш ли се оних дивних успомена?
– А што да се сећам тих прошлих времена!

– Да ли твоје срце још за мене бије?
И да л' је у твом сну још мој лик?
– Није!

– Ах, ти дивни дани! Љубавно чезнуће,
Па сусрети, пољупци...
– Могуће.

– Па велике наде! Небо увек зрачно...
– Наде су отишле, сад је небо мрачно!

Тако корачаше сред ноћне тишине.
И само је ноћ чула разговоре њине.

Коментари

коментара