Сваком човеку је потребна нада – то би могла бити порука ове песме Пола Верлена. Имате право да се надате – увек.
Сентиментални разговор
У староме парку, усамљеном, ледном,
Две сенке се среле у тренутку једном.
Очи су им мртве, говоре све тише:
Та ни речи њихове не чују се више.
Две сени, по мраку, у парку се среле
Па речима прошлост оживет би хтеле:
– Сећаш ли се оних дивних успомена?
– А што да се сећам тих прошлих времена!
– Да ли твоје срце још за мене бије?
И да л' је у твом сну још мој лик?
– Није!
– Ах, ти дивни дани! Љубавно чезнуће,
Па сусрети, пољупци...
– Могуће.
– Па велике наде! Небо увек зрачно...
– Наде су отишле, сад је небо мрачно!
Тако корачаше сред ноћне тишине.
И само је ноћ чула разговоре њине.