Добриша Цесарић маестрално је објаснио умеће љубави и умеће неумећа.
Повратак
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав
Десити – велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.
У мору живота што вјечито кипи,
Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи –
И кад прође вјечност звјезданијем путем
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.
Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!
Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат кô странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци
Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи –
И слијепи за стопе бившега живота
њима ћемо ићи.
Рецитује: Жарко Радић
