Човек иза чијих се бркова крије најтананија душа. Овај писац је жив. И знате шта – он је био наш професор. И још нешто – нећете тако лако успети да га преварите.
Господин Михајло Пантић. Господин.
-
Како год, та рано стечена навика читаоца – боље би, мада незграпније било рећи – „гутача” књига остала ми је за цео живот, и када се сад осврнем иза себе, видим да целог живота нисам ни радио ништа друго него читао књиге, толико и тако да је то касније постала моја професија. Ко не чита, пропушта неколико врло важних ствари. Прво, свој живот чини сиромашнијим, јер је читање паралелни живот, и један живот више. Ако мачка има девет живота, пасионирани читалац има их барем два. Друго, онај ко не чита ускраћује себи могућност дубљег увида у живот, друкчије речено, не разуме живот онолико колико нам је дато да га разумемо. Треће, не полази му за руком да буде неко други и да буде негде другде. И тако даље, и тако даље. Читање не само да обогаћује него стално мења и допуњује наше биће, наш идентитет. Када прочитамо неку добру књигу, која нас је узела под своје, не можемо рећи да смо остали исти они који смо и какви смо били пре него што смо то читање започели. Читање је, по свему, кажем то после готово пуних педесет година читалачког стажа, једна од најинтензивнијих и најсмислотворнијих радњи које човек у животу себи може да приушти.
