Књига-путопис. Путопис-роман. Роман-књига. Роман-поезија. „Људи говоре“ јесте дело у ком је Растко Петровић храбро одбранио генијалност свог позива и у ком је показао да је суштина књижевности, заправо, неодвојиви део живота.
________________
— Необично је љубазно од вас што сте дошли — каже му девојка. — Мигуеле вас много воли.
— Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга — каже крчмар.
— Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу.
— О, ја сам имао нарочито много среће. Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити, а шта други не чине. Сигурно, био сам увек спреман на рад.
— Ја сам се увек дивила кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети. Изабела, молим те, лези мирно, не ударај ме по грудима. Дивно је видети човека који зна где треба да троши снагу.
— Ја се бојим да Мигуеле није човек који то уме. Он је помало плашљив, можда сањалица. Ја сам ти давно то рекла, је ли, Мигуеле?
— О, ти си рекла… Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.
— Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле — рече велика жена — ти си младић добар, исправан, а то се увек тражи. Успећеш.
