„Љубомора”

Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.
И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела,

трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи

два бела студенца.
И ја сам само могао

да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
због којих кључа крв и снага лудо пати.
Тада је певао дан у гранама топола.

 

Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам:

из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.
Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.
И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
пловили су неки чудни, црни месеци
с уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб,

без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.
Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока,

твоја или твог вука.