Цела поетика Петраркинога „Канцонијера” садржана је у овој песми.
Канцонијер CXXXIV
Мира ми нема, а нема ни рата,
плашим се, надам, ледим, жар сам врели;
летим врх неба – земље ми се хвата,
не стежем ништа – а грлим свет цели.
Ја сам у њеној тамници – без врата,
не присваја ме, ал' ми омчу дели.
Амор ме штеди – а ланцем својата,
жива ме неће, ал' спас ми не жели.
Без ока видим, без језика вичем,
за помоћ вапим – а жељан сам гроба,
сâм себе мрзим – друге волим јако.
Храним се јадом, а плачући кличем;
и смрт и живот – једнаки су оба.
Све због вас, Госпо, ја трајем овако.
