„Кад сам је први пут видео”

Радници који никада нису видели море
Кад је сретну мисле да је дан лепши но иначе
Та жена тај гигант та држава у држави
Кад сам је први пут видео рекао сам:

„Ето како треба да изгледа престоница једне земље 

Која остаје без светла кад она склопи очи.”
Једина невина жена која рађа децу
Та дјевушка висока као подземна железница
И лепа као да уопште не постоји.
Њену собу су разнели мириси.
Она се шминкала и чешљала
И то је све што је урадила за поезију.
Заклео сам се да ћу прећутати њену прошлост
Јер ја сам рођен са много више прљавштина
Но што их је она имала у животу.
Већ нема у српском језику речи на које се могу
ослонити
Са којима бих поредио њене очи и онда мирно
спавао
Има једна земља велика као њена трепавица
Та неосвојива Русија коју је ипак лакше освојити.
Од њеног пољупца који ми је послала телефоном
Запалило ми се уво на пошти једнога другога
града
То фамозно то зелено то горко уво
Које је дуго стајало као антена на једној
радио-станици.
Откидао сам га и дубоко у земљу закопавао
Али није престало да ме позива на телефон
Својом телепатском азбуком својим висећим
мостовима.
На моме срцу као на грамофонској плочи
Снимила је све што је рекла у животу
Њене кораке, њен смех и њен кашаљ
Њена дуга шапутања са људима које не познајем.
Градове у којима живимо везују наша писма.
Ја не знам за друго небо сем њеног кишобрана.
Кад ме она воли не знам од чега живим
Не једем, заборављам да дишем и врло често
умирем.
Високо у небу сетим се да не умем летети
Прођем главом кроз зид и видим да сам
погрешио
Тад звизнем ногом месец изнад града
И трчећи обилазим место где ћемо имати
састанак за неколико дана.
Њен најгори ђак гутач љубавног пламена
са ињем у ушима
Тумачим својој крви њено претеско градиво.
Пун отпадака као голфска струја
Силазим низ степенице у земљу
И једини не знам за своју трагедију
Тај свирепи подтекст наше љубави.
О сузо на јастуку
Успомено на пилота који никада није слетео
Изгубљен у ваздуху.