Магдалини Маги Живановић
Житомислић, понедељак, 29. 11. 1894.
Драга Маго,
Дошао сам опет у моју милу самоћу. Вратио сам се овамо. Без игде иког и моје туге, која ме непрекидно прати.
Јуче сам ти писао и знам да си примила моје писмо, а да ли си га прочитала или турила у ватру, ја не знам. Опрости ми што ти, ево, опет досађујем мојим писмом јер…
Дакле, дозволи ми да ти рекнем још и ово.
Синоћ сам ти рекао: ништа не бива без свог повода. То се некад говорило за ме и Мирковићку, а то се данас говори за тебе и оног лијепог, што си га још онда на слици видјела и бегенисала.
Како чујем о мени и о теби не говори се више. Свијет је као ти заборавио да у овом бијелом свијету има једна грдна темља, што се зове Јован Дучић. Окренула се нова пјесма, а стара пала у заборав.
Истина, драга Маго, то мене реже по самом срцу. Ја сам још живио, али никад још нисам био тако обманут; но, ипак, знај да ћу ја бити опет жив и здрав. Видјет ћемо ко ће боље проћи.
Вјеруј, ја сам долазио у боља женска друштва у Мостару, па ипак – не заљубих се. Штавише, нисам ни желио са дјевојкама да долазим у додир. А знаш зашто? Увек мислим: Ох, нећу. Зашто да јој чиним криво (тј. теби, Маго) кад она не излази из своје куће и на свјетлост, зашто да ја чиним то. (…)
Житомислић,
децембар 1894.
(…) Али немој мислити да ја мислим да ти волиш њега. Ах, не! Не волиш ти никог, него си кô и друге непоштене женске. Хоћеш само да се удаш. Срам те било! (…)
Јова
