Љубав и јесте у дослуху с демонима, могло би се рећи из ове песме Вељка Петровића.
Еротика
Још осећам мирис косе твоје
и кус усана твојих јагодасти;
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;
а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам
и крином што је од мене још блеђи.
О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свенô,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!
Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне, меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове! …
Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.
Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепô,
опијен од твог врућег даха сласти! …
О, дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!
О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младости буктећи изгоре! …
О, дођи, дивна, демонова кћери!