Девојка из туђине
Фридрих Шилер
У једну дољу, у пастирком крају,
Пролећа сваког ад весела шева,
Узлети зраом ка небесном сјају –
Долазила је чудно лепа дева.
Ово не беше њено родно место,
И нико не зна откуда је дошла;
А траг њен сваки у часу би нестô,
Kaд се опрости, кад би некуд пошла.
Близина њена сваког срећним чини
И свао срце опије се њоме;
Ал' увек стоји на некој висини,
У достојанству издвојена своме.
Доносила је и плода и цвета,
Што је на другим рудинама брала,
Из другог, боље обасјаног света,
Које срећнија природа је дала.
Обилно она пружала је сваком:
Плодове, цвеће, разноврсне даре:
Младића, старца немоћног са штаком,
Усрећи она и младе и старе.
Свакога срета као госта, али
Приђу ли двоје заљубљених – њима
Уручи полон – који нису знали –
Најлепше цвеће што природа има.
