„Година прође, дан никад“

0

Пише: Тања Милановић

Предрасуде су опасна ствар, у томе ћете се сложити са мном. Али предрасуде су веома корисне ако немате други изговор. Пре него што почнете да читате књигу, ви свакако имате предрасуде. Сви их имамо. Тако од Достојевског очекујете маестралност, од Опанке Празилукић будалаштине и доказ оне „да језик нема кости“. Уметничка вредност дела често нема везе с тиражом у ком се књига штампа. Књиге се, за неког ко раније није ништа (на)писао, не штампају у великом тиражу првога пута. Неколико је разлога за то, али о томе неком другом приликом. Ако сте погледали корице ове књиге, видели сте да је штампана у тиражу од 50.000 примерака. Не, то није зато што ју је написао Жарко Лаушевић – глумац, већ зато што ју је написао Жарко Лаушевић – писац.

Ова књига је још једна књига у вашој глави. Ова књига је филм по истинитом догађају. Ова књига је разгледница с маркицом. Ова књига је писмо упућено на вашу адресу. Ова књига је филозофија која то не претендује да буде.

Неколико је питања која себи, поштено, треба да поставите пре читања књиге „Година прође, дан никад“. Набројаћу их једно испод другог, како бисте између белина могли да размишљате.

  • Шта очекујем од књиге?
  • Умем ли да читам баш оно што је написано?

         „Белина папира као постројене фигуре пре почетак шаховске партије. (…) Папир се цепа од смеха твојој немоћи. На све ће пристати. Болиш га до крви, али ћути. И чека. Чека праву реч.“

Ова књига ће вас шокирати бриљантношћу глумца који много чита. Ова књига ће вас шокирати маестралношћу писца који раније није ништа објавио. Ова књига ће вас шокирати искреношћу, техникама приповедања, унутрашњим монолозима, дијалозима, описима. Писац комбинује скоро све технике приповедања. Ликови у овом роману су опипљиви, искрени, понекад чак и карикирани. Овај роман има руке. Има очи. Овај роман хода на речима. Хода у концентричним круговима око ваше главе.

Ова књига оставиће без даха „уљуљкане“ читаче и, слободно могу рећи, „гутаче“ тамне стране књижевности 21. века. Оставиће вас без даха јер ћете у овој књизи пронаћи слободу духа Жарка Лаушевића – интелигентног, бескрајно домишљатог, до сржи ироничног. Писца-психолога. Писца-сликара. Писца-пријатеља. Писца-човека. Писца-глумца. Глумца-писца. Писца-писца.

 „У Мањежу, кад тражиш бело вино, можеш да имаш само дилему који ћеш ризлинг – банатски или карловачки? То је, иначе, наша дуалистичка реалност, присутна у свему. Звезда или Партизан? Кафа или кава? Привидна могућност бирања, сексуална монотонија с различитом амбалажом. (…) Могуће да је у овом набрајању и нешто пропуштено, али стварно могу да се похвалим да, откад сам почео да се користим свим тим достигнућима савремене медицине, апсолутно никакву разлику не осећам у односу на време кад сам живео у незнању да такве ствари могу да ми помогну.“

Ако се грозите јефтиних трикова „у књижевности“, ово је књига за вас. Ако се грозите „књига“ из којих нисте „изашли“ паметнији, ово је књига за вас. Ако сте алергични на „књиге“ које много причају, а ништа не кажу – ово је књига за вас. У овој књизи свака реченица има своју улогу, свака мисао своју мисију, свако поглавље део је целине.

„Да ли ја ово смем да објавим пре своје смрти? Или да сачекам, па неколико година после? (…) Био сам глумац. Био. Ово су завршни кадрови. Ово је једнократна употреба раба глумца. После употребе бацити. Не у ватру! Глумац је под притиском. (…) Филм је овде, иначе, синоним за секс и добру тучу, остали су никакви. Музика може бити добра једино ако је новокомпонована, при чему је libretto пресудан. Књиге се, углавном, не читају јер су предугачке, а и „ко ће све то похватат што је тај геније хтио да рече“. Читалачка пажња може да издржи формат неког краћег трач-чланка. Даље не.“

Човек који много чита није увек и онај који уме да пише. Ово је књига којој ћете се сигурно вратити. Ово је књига која се ниоткуда појавила. Ово је писац који је свој таленат брусио годинама. Ово је књига човека који није губио време ни у једном дану свога живота. Ово је књига глумца који је увек желео више. Ово је књига глумца ком би позавидели многи писци. Ово је књига којој би искрено пружио руку неко од „Браће Карамазов“. Овој књизи искрено би пружио руку или „Старац“ или „море“. Ово је књига коју би искрено загрлиле све филозофије света. И скептици. И епикурејци. И нихилисти. И формалисти. 

„И у животу нам је тако. Мора се бити на једној страни. Не можеш бити неопредељен, а срамота би било да си неупућен, неинформисан. Биполарни екстремизам као константа балканског менталитета (…)?“

Овај „странац” написао је филозофски роман. Написао је роман у писмима. Написао је биографију. Написао је путопис. Написао је исповест. Написао је дневник. Написао је историју књижевности за оне који не воле историју, а не воле ни књижевност. Написао је све – искрено, домишљато, сатирично. Овај роман собом носи историју једне земље. Овај роман собом носи признања преко којих не смете олако да пређете.

Књига после које ћете бити равнодушни није књига. Ова књига, мада се често мисли да је у књижевности већ све речено, оставиће без даха дежурне критичаре који су од књижевности видели само Интерпретације. Ова књига оставиће знатижељнима оне који никад нису чули за Интерпретације. Ова књига носи собом један нови живот – живот писца, писца за ког никад не бисте помислили да је глумац. Живот глумца за ког никад не бисте помислили да је писац. Овај роман само је први део дневника једног Мерсоа, човека пред чијом би се искреношћу постидели многи.

Коментари

коментара